ne možete da prihvatite da nekoga više nemate?

Postoji ta neka stvar u vazduhu koja me prati ovih dana. Sva je nekako teška za udahnuti, kao magla. Nekad je skoro možeš i videti. Tumara oko mene, pulsira mi u mozgu. Tako nekad stegne grlo, pa sedne na grudi. Ne mogu da dišem.

Evo prošlo je godinu dana od kad nisi sa nama. A strašno mi je jer mi se čini kako nisi tu čitavu večnost. Glupa je to borba- s jedne strane si tu 29 godina, a sa druge- nema te tek jednu. Kako to da prihvatim? Nisam ni mala, odrasla sam osoba, vaspitana pod tvojom lupom. I ja i ostalih četvoro. Usmeravani smo tobom, tvojim postojanjem i tvojim bićem. Tvojim dobrim bićem. Tako sam tužna, i ogorčena, i smešna sama sebi, jer, neko je pretrpeo i veći gubitak u životu, i nastavio je, a ja se vučem i kaskam, u vrzinom sam kolu. Nema izlaza iz tog osećanja kad mu dopustiš da u tebe uđe. Ima i toga da je to do osobe, i ja jesam takva, mlakonja i emotivac, koji voli da nosi ružičaste naočare života pa tako često bude ranjen. Počinjem da gledam sivim očima, da se zaštitim. Već vidim tuđe nedostatke, unapred znam kada je u pitanju tužan kraj, predviđam probleme. To je verovatno deo odrastanja, ali i pamet, logičko zaključivanje, iskustvo. Takav si i ti bio.

Jači od najmlađeg. Kad se samo setim šta ste vas dvojica sve radili, borili se, obarali ruke prstima, ne šakama, pa kao boksovali. Celo si mu društvo isprepadao kad smo bili klinci. Terao ih i psovao i galamio. Posle ih koristio za sve moguće poljoprivredne rabote. Nedostaješ mu, tom malom dečaku u telu džina.

Nedostaješ svima.

Bili smo danas na groblju. Bilo je teško vreme. I ta stvar koja me prati kao da mi je sela na glavu, i sabila noge u zemlju. Nije lako doći i posetiti vas dvoje, od kojih smo svi nastali. Vas koji ste od nas napravili ljude. Još je teže od vas se oprostiti, kada te se i praunuci sećaju. Ta dva mala klipana od 2 godine danas su te dozivala. Zamisli! Oni te neće upoznati, i nećeš ih zelenim Tomosom voziti u videoteku po crtani na kaseti, neće ti se smejati kako isplaziš jezik dok voziš traktor, neće ti stajati na dlanu kao mi, neće videti da si vredan kao mrav, ni kako si brinuo sam o sebi kad si ostao sam, neće sa tobom igrati šah, neće čuti kako vičeš dok se kruni kukuruz, nećeš ih obradovati jaretom za rođendan, neće znati ko je Musa Kesedžija i Vila Ravijojla, oni se neće usred zime kod tebe ogrejati, njih nećeš braniti od roditelja kao nas..

Žao mi je zbog toga.

Bilo je lepo danas, videti sve te ljude koji su vas voleli. Okupili smo se, jeli i ćaskali, kao u stara dobra vremena kada smo za slavu pravili cirkus, kada nam je celo dvorište bilo prepuno ljudi koji su jeli, pili i pevali od jutra do mraka, kada smo svi bili, bar naizgled, složni, kada ste vas dvoje bili među nama. Ta sećanja me raduju, daju mi spokoj, iako ne mislim da će mi se u životu tako nešto ponoviti. Ne daju mi nadu. Jer život je ironija. Uzme ti ono što poznaješ, ono što je, ne tvoje, već ono što si ti, a zauzvrat ti pošalje neke druge, čudne ljude, neke koji ne pripadaju tebi, već drugima kao što smo mi, daje ti njih, umesto nas, i nije mi lako da se prilagodim toj nepravednoj trampi u kojoj gubim duplo, gde se razum bori sa srcem, jer ljubaznost nikad neće pobediti ljubav.

E tako se osećam, bolno i prevareno! Izgubiš, a život ti zauzvrat da ljude koje nisi tražio, a nametnuti su ti, sa kojima govoriš ali ih ne razumeš, kojima trebaš da se prilagođavaš a ne da se uz njih razvijaš. Postaneš igrač u tuđem kolu. Putnik u inostranstvu. Kao kad ubereš cvet i odvojiš ga od korena. I onda se, kao takav, ubran i sam, susretneš sa drugim svojim ubranim cvećem, i više ni njih ne razumeš, jer i ono je negde, u inostranstvu, bačeno da se prilagođava, i tako se tamo i menja. Hoću da kažem, životni ciklus rađanja, odrastanja, ženidbe/udaje, reprodukcije, smrti, uopšte nije tako dug, došao mi je naglo, kao da ga nikad nisam ni očekivala. Nisam bila spremna na te promene, na to da ćemo mi odrasti, da će roditelji ostariti, da vas neće biti! Nekome je to vest u novinama, napisana tek tako, čisto da se prenese, da se objavi, kao informacija. Za mene, to je tornado, teška olujčina nasred okeana, atomski udar, eksplozija u mom malom svetu napravljenom od svih vas.

Tornado je odneo cvet u drugi grad. I cvet ima svoje cveće sad. I gomilu korova. Ali nikad više ovo cveće neće imati tako plodno tle.

...poslušate baba Milevu 2

Eh, da. Kao što sam već pisala, baka moga muža mi je održala jedan brzinski tutorijal o braku. Sve se svelo na jednu rečenicu: 'kud gođ pojde, pojdi š'njime''. I tako, pojdem ja š'njime. #(a kazala je ona još nešto nego me sramota ovde da pišem, kome treba bračni ljubavni savet neka mi se obrati u inbox)# A jadan on, ispašće da me nikada nije zvao sa sobom. Naravno da jeste. Ali to su uglavnom bile opuštene posete kumovima, prijateljima, rodbini. Do tog momenta nismo mogli ni u pismu da idemo negde bez bebe, pumpice za izmlazanje mleka, putne torbe i uflekanih majica i ostalih 'sitnica'. Bioskop-misaona imenica. Opera-dream on (jednom bili da gledamo našeg dragog Tenora, kasnili sat i po vremena jer bebac nije hteo da zaspi, došli i odgledali pola sata i kući). Restoran- da, svi zajedno na sat-dva vremena dok se bebi ne prispava jer mi je bilo žao da spava u kolicima..Tako da se sav naš društveni život sveo na naše žurke kodkuće. Dobra klopa, volimo mi da kuvamo i spremamo svašta, a plus u svemu tome možemo da budemo sa našim mladim izdankom a da mu ne remetimo njegov ritam-hrana, kupanje, spavanje. Posle naporne trudnoće, porođaja, svih onih stvari o kojima sam pisala, uspem ja nekako da se dovedem u red, mislim psihički, u smislu da više sebi nisam deeebelaaa i ooogromnaaa i ovakvaaa i onaaakva, znate kako to sa ženama funkcioniše. Malo manje onog 'nemam šta da obučeeem, ne sviđa mi se kosa, koža i nokti itd' Čast izuzecima koje su, normalno, kao Žizel, oduvek i zauvek sebi naj, naj. A i bebac je malo porastao, raspoznaje likove, zna ko ga čuva, i dok je dobar, mi možemo biti negde.
I tako, odluči moj muž mene da izvede na večeru na jedno mesto koje je nama drago, za koje nas vežu lepe uspomene. Kraj leta, lepa noć u našem gradu, puno ljudi napolju, svi se smeju i uživaju, milina! Sedamo u baštu. Konobar donosi piće i sveće, romant'ka žestoka, vetar ćarlija i donosi pesmu klavijaturiste u lokalu pored, muž locira tv prekoputa, igra Đoković, ja ćora ne mogu da dobacim al' nema veze, san letnje noći! Poručujemo večeru, pijuckamo piće, kikoćemo se nešto, prolaze razni likovi, javljaju se, mi mašemo, k'o Tito i Jovanka. Eto kako jedan lep izlazak posle sto godina može da prija, pa ti sve lepo, hrana odlična, može i desert, neka ide život, sutra trčanje. U nekom momentu muž, AKA suprug, jelte, nešto počne da prčka po džepu farmerica, vadi, vraća, traži kad ono 'ting'! Nešto mu palo na onu kaldrmu pod nogama. Sagne se on, traži li traži, a ja usred izlaganja o migracijama kišne gliste iz Severne u Južnu Ameriku u proleće onako ga diskretno 'munem' laktom, kao, alo, jel slušaš, ne gledaš me u oči, ne klimaš potvrdno glavom na moju tebi vrlo zanimljivu priču, ajde mani sad to, garant ti ispao dinar, znam ja taj zvuk, pa ja sam ti k'o Herkul Poaro, sve znam i prepoznajem po mirisu, ukusu, dodiru i zvuku, aj šta si se dao tako zdušno u to traganje, k'o pas tragač, da ti završim...On digne ruke od potrage uz negodovanje, završim ja tu priču, već je kasno, trebalo bi da krenemo kući da se naspavamo, jer ujutru treba ustati da se igramo moj sin i ja, i tako polagano krenemo. Sednemo u auto, krenemo, vidimo miliciju, pobegnemo od milicije, stignemo kući, kad ono, nema njegove burme nigde! Kako nema? Pa nema! Pa gde je bila? Na prstu pa u džepu. I, gde je sad? Ajaaaoj. Ono nije bio dinar. Eto šta se dogodi kad čovek dok jede skida sat i burmu, iliti okove. Skinuo čovek sat i burmu, a uvek sam mu govorila da to ne radi, i ispadne mu, ja kažem dinar, on stao, ukop'o se, k'o da ja znam da je burmu stavio u džep, pa valjda je on to trebao da zna u datom momentu. Zovi restoran i čuvara i idi i traži, sve je bilo džaba, nje nema. Nestala.
Išli mi kod našeg sveštenika da ga pitamo jel to sad greh. Kaže nije, jebiga. Uzmi ti, kaže, njezinu burmu, pa od nje napravi dve, pa dođite opet da vam ja dam blagoslov. Eto. Ne škodi, što znači da koristi. Ukoliko niste znali proceduru u slučaju gubitka burme iz braka sa trenutnom ženom, sada je znate. Znači, ne da se plati još 10gr tozla pa da budžiš nešto. Ne. Lepo od jedne napraviš dve i da te Bog vidi.
Do čitanja!

...otkrijete da Vas muz ima ljubavnicu!?

Hahahahaaaa, šalim se! Samo htedoh da proverim koliko puta će se uvećati broj klikova kada stavim ''vruć'' naslov, nasuprot onim mojim ''mlakim'' naslovima..Izvinjavam se zbog ''nasankavanja'' evo probaću da se odužim pričom.

Moj prvi izlazak posle trudnoće, porođaja i niza svetlosnih godina bilo je jedno devojačko veče. Jeeeee! To je uvek super, zar ne? Devojka se udaje, i zove svoje drugarice da se zajedno u vinu oproste od njenog devojačkog zivota i ulazi u zauvek-kuhinja-deca-pranje-peglanje-posao-i-ostalo život. Večito pitanje: šta obući?? Ništa nemam, ovo je staro, ovo je novo ali malo veliko, ono od ranije mi je malo, ovo je za trudnice, ovo je za devojke, ovo je za ..da ne lajem sada, poludim i obučem 'šta gođ' i ćaaaaoooo, ipak sam ja kao novopečena majka skinula sa sebe te okove trendova i mode (to sam se tako tešila). Bila je to jedna vesela ekipa mladih devojaka plus nas četiri mame. Buduća mlada, poznatija kao Caca (i glavni Inspektor), njene dve sestrice, (sve tri su prelepe blago njihovim roditeljima), Zolja (izuzetno izbirljiva po pitanju momaka, ako joj se ne svidi ona ga ubode -u srce), Đavolica-Noj (ova kad popije mora da nasloni glavu na beton da malo odmori), Šana (majka i glavni rasturač garderobe), Partizanovka (dobra riba-keva samo nemojte o fudbalu zna da se naljuti gadno), i ostale, znam ih iz vidjenja.
DakleN, Caca i Tima su se zabavljali 125 godina, od rođenja, te odluče da je dosta, i da se uzmu i konačno, pred Bogom i zakonom ozvaniče svoju vezu te slobodno degustiraju istu. Na odličnom smo mestu, u super lokalu, leto je i super se zabavljamo, pogotovo Šana i ja koje smo cevčile celo veče jedan Somersbi i bile smo u hitu od sreće što smo uopšte izašle! I to bez dece! Nego s drugaricama! Đavolica pije, njoj ništa nije! Caca sa velom na glavi a ostale sa krunicama, lepa ženska žurka. Zolja se brani od udvarača. Obuzima me Onaj osećaj kad počne neka nova pesma, svi skaču i pevaju a ja nabodem svaku treću reč, ili nijednu, al mumlam nesto u svakom slučaju, da kao pevam. Isto se dešava i kad čujem neku staru pesmu, za koju znam ceo život! Ne mogu da se setim, kasni mi mozak! Setim se odma' moje sestre kad je pevala ''kupine za dve-tri laži'' ili ''samo jednom tele poludi''. Ista priča. Pa sve ne znam kako da se ponašam! Sad kad sam majka, jel smem ja uopšte da igram? Ili pišem, imam mišljenje, radim i gradim karijeru..Da nije previše? Da neko pogrešno ne protumači moj disko korak? Gledam ja okolo, snimam dobro situaciju, ko, kako, šta, ali đavola, ova omladina današnja ima snage da skače i đuska, pa to su sve neki novi pokreti i okreti, sve me sramota što sam tako smotana. Ipak ne odustajem i luudo se zabavljam, i gledam da ne upadnem štiklom između onih dasaka onog brodskog poda, ili čega li već! Svi su ludi i pijani i žurka je dobra, gledam na sat kad ono ponoć! Ijuuu kuku lele moram kući, pa kako ću sad čoveče, sramota za majku da tako kasno dolazi, šta će reći ljudi, i komšije, i komšijini rođaci, i ovi s Najlona što idu ujutru rano..ali nije mi krivo, baš sam se lepo provela sa drugaricama! Blago onom ko ih ima, da te nikad ne zaborave, čak i kad im se ne javiš sto godina jer jednostavno ne stigneš, i da uvaže tvoj razlog zašto moraš kući, jer znaju da te tamo čeka neko nov i mali kome si jako potrebna. Bravo za drugarstvo!

Napomena: Drugarice će se prepoznati :) Ostale drugarice molim vas nemojte se ljutiti, pisaću i o vama ;) Ne, nije svrha života izlazak, nego ljubav, da voliš i da budeš voljen, kako u porodici tako i među prijateljima!

..poslušate baba Milevu 1

Odlučim ja da poslušam baba Milevu! Ali prvo skidanje kila! Krenem ja na fitnes sa sve mojih petnaest(ak) kila viška. U'vatim muža pod mišku i odemo mi po novu opremu za trening, novu ganciku! Ja da probam a on iskreno da mi kaže jesam debela il' ne. Kažem onom malom što prodaje ''imaš ove u mojoj veličini?'' On mi čovek donese xl. Ajaoj pa ovaj nije normalan! Ja sva uvređena tražim L, uguram salce, biram crno-sivo, štooo tamnije, još ako idem po mraku biće ok.

Stižem na trening, namazala ja obrve, maskaru, sjaj, traka na glavi, ma sve u fulu, voda akva viva tamo prodaju za 95 din možeš pljesku pojesti, peškir, patike, sve imam. Sve sem kondicije. 

Počeo trening, posle deset minuta lijem graške znoja sa čela; muti mi se pred očima, 'oću da povraćam. Ne znam kako se zovem i koji ..ja ovde tražim. Gledam na sat, pa u instruktora, pa u ostale, kako mogu toliko skakati čoveče. Jel' dosta bilo, skačemo već 20 min?? Ne mogu da održim balans, skačem po sali ko divokoza, još da stanem nekom na nogu pa da padne tužba, samo mi to treba..Ajajaaaj majko moja Miro iz Bosanske Krupe! Trening se završio, ja prvo pokupila sebe sa poda, pa onda i stvari.

Ajde, ajde, nije tako strašno, a i biće lakše drugi put, sad sam probila led, jes! 

Drugi trening, nedelju dana posle. 

Jbg, upala je bila jaka, posla kod kuće, sa detetom, da,da, sto izgovora. Oprema nova, ajmo ponovo. Sve isto, umirem i gušim se, proklinjem dan kada je nastao fitnes. I što su ove pesme za vežbanje dugometražni remiksi, jesu čuli oni ikad za pesmu od 3 min??

Posle treninga, pravac vaga! A vaga prokleta ima displej k'o bilbord! Svi da vide! Veliki crveni brojevi, i ko za inat, nikako da stanu, samo se pomeraju gore-dole, valjda što mi se salo ljulja il' šta nemam pojma.

Treći trening, par dana kasnije. Osećam se bolje i jače, a i metabolizam kao da mi se malo ubrzao. Malo više samopouzdanja, malo duže izdržim dok ''ne bacim kašiku''..

Dobro je, znači, može se. Brzo se telo ''setilo'' kako je to nekad bilo. Sa mužem na trčanje. Sama na trening. Nema više snebivanja, samo upornost se isplati. I počinjem da se osećam bolje. Nije ni bitno da li sam ni koliko kilograma skinula, niti koliki mi je BMI, niti da li mogu da se merim ''sa onom u onim helankama'', bitno je da sam sretnija, i zadovoljnija. Bebac je bio sretniji, a bogami i muž, razumete me..:) Spremna sam da izlazim!

Do čitanja!

..ste od brige o detetu zapostavili sebe?

Biti majka je sjajan osećaj! Ti si zauvek nečija mama i taj neko je zauvek tvoje dete, tvoja snaga i srž, ono što te pokreće, što ti daje snagu da živiš, da budeš bolji, da stremiš ka višem. Zarad njega, i zarad sebe! Ali, ima tu još neko, zar ne? Da, da, taj neko je muž.

Muževi su čudna stvorenja. Jednako su bitni kao i mi, a opet sami se postave tako da smo mi, majke, glavne u svemu, najbolje, i kao takve mi smo nosioci prava odlučivanja. Mnooogo nas vole, i decu naravno, ali nekako, kad god je reč o bebisitingu oni baš tad moraju ''samo nešto da obave''.

Neretko čujem od žena u svojoj blizini kako muževi opušteno eskiviraju buđenje noću, odlazak kod pedijatra, pelenu ne znaju kako da stave, boje se da drže malu bebu, imaju sve više treninga nedeljno, valjda za Ligu, stomaci im rastu proporcionalno bežanju od kuće, nekako se obim poslova u firmama tad povećava iznenada, i oni čim dođu kući moraju da odmore..Ima i druga vrsta, oni koji znaju bolje od vas da ''nameste'' temperaturu vode u kadici, oni koji tačno znaju da beba nije gladna već se samo ''kmezi'', i oni koji pogledom očitaju detetovu temperaturu, ne moraš uopšte kod lekara! I tako majka sve radi. Nema vremena ni snage za sebe. Nespavanje, temperature, dojenje, izmlazanje, maženje i igranje, pranje, kuvanje, ribanje, peglanje..i tako dan za danom. Ipak su to slatke muke, i sve smo prošle kroz to, i svaka se požali ponekad, ali brzo se to zaboravi.

Ali..kada je majka preopterećena obimom kućnih poslova ili bilo kojim aspektom života, a doji bebu, svo njeno nezadovoljstvo prenosi se kroz mleko. Majka detetu ne čini dobro ako je pod stresom, ako je tužna, nesrećna, nervozna, ako je nezadovoljena.

Bebe vole promene okruženja, kao i da vide što više nasmejanih lica oko sebe. Zato je neophodno uključiti i tatu i celu porodicu. I zato je neophodno da majka poradi na sebi. Tata ne mora da kuva, pere i pegla, ali zato može da ode u nabavku, da prenese veš iz mašine do terase, da sasluša, da pričuva bebu sam i da svoju porodicu odvede na neki izlet ili u igraonicu, gde god. Oni koji žive u zajednici treba da traže pomoć svekrve i svekra, ili tasta i tašte. Ne postoje razmirice između ljudi koje treba da utiču na njihov odnos sa bebom, osim u slučaju da se baš radi o nekim manijacima, perverznjacima i sl. Sva neslaganja treba kanalisati zarad okruženja u kojem dete raste. Dete će tada biti srećnije, kao i roditelji. I pobogu, u redu je da dete prespava kod bake ili tetke, da ga ostavite na par sati i odete negde sa svojim mužem ili drugaricama, neće mu ništa biti! Neće dete prestati da se mazi sa mamom kada prestane da siki, niti će biti nesrećno ako ostane sa ujom ili strinom koji ga vole. 

Sećam se da smo prošlo leto sedele na dvorištu moja jetrva i ja. Ona žena došla iz grada, doterana, namirisana, isfenirana, našminkana, nokti namazani, sve tip-top. S druge strane sedim ja, u suprugovim boksericama i majici isflekanoj od mleka, kosa opala (kao i svakoj drugoj dojilji) i nekako potamnela isuviše za taj divan letnji dan. Njoj na glavi zlatni pramenovi u crvenoj kosi, boje vesele i razigrane. Meni podočnjaci do patosa, lice bledo sa ponekom čabuljicom glupom. Kaže ona meni ''Moraš malo više da povedeš računa o sebi, pogle' na šta ličiš!'' A ja, sanjam krevet. Utom stiže baka (suprugova) i pita ''Dje ti je muž?'' ''Na svadbi nekoj. Nisam mogla da idem, vruće je, dete nervozno, kako da ga mučim po toj vrućini a i dojim ga, gde ću tamo u galami, plakaće..'' ''Kud gođ pojde, pojdi š'njime! Tako sam ja sa Jandrijom'' kaže baka. I tako je sve počelo. 

..Vam beba ima bronhitis?

aaaaaa.. Da li postoji mama čijoj bebi nije uspostavljena dijagnoza bronhitis, astmatični bronhitis, alergijski bronhitis...? Mislim da ne postoji. Moje dosadašnje iskustvo po bolnicama naučilo me je dosta stvari, pa i ovu: bebe proizvode istu količinu sekreta kao i odrasli, i ako im se ne čisti nosić redovno, može lako da se zapuši i oni onda ne mogu da sisaju. Logično, zar ne? Znači fiziološki rastvor u špric pa u nosić, to je najjeftinija varijanta a isti je učinak verujte (i kad platiš kapi 300-400 din i one za 1000 isto je to sve), zatim pumpica za nos ''stisneš-gurneš-pustiš'' ili ona koju uvlačiš usnama. Ove nastavke za usisivač nismo nikad probali.

Problem nastaje kada ove stvari ne pomažu, tj kada je teško ''rastopiti'' sav taj sekret iz nosića. Znam da mi je muž jednom rekao ''on diše na nos, nije to problem, on jednostavno ne može dovoljno da nadiše''. Tad je primio bocu kako bi mu se raširile bronhije. I još jedanput posle toga.  Zašto? Zato što nije želeo da se inhalira. Bojao se zvuka, a još više saznanja da mu nešto stavljamo na usta. Zacenjivao se i plakao, i sav tako zapušen stvarao još veći problem. Stižemo i do pulmologa. Za takvu decu, koja ne trpe 5 minuta inahalacija, smislili su tzv komoru, jedan instrument u obliku valjka na čiji se kraj stavlja lek u obliku raspršivača, a drugi kraj stavlja se na usta. Špricneš i udahneš, to je to. S obzirom na to da smo kupili inhalator, želeli smo da budemo uporni i da ga naviknemo da ga koristi. Ali pre svega, bilo je neophodno da uradimo tri stvari: alergotest, pregled kod orl, i da ponovo dodjemo sa nalazima kod pulmologa.
Alergotest je jedna prosta stvar koja je za decu i roditelje jako mučna. Kako je u momentu prozivanja deteta suprug bio sa bebom kod vrata, njih dvojica su ušli dok sam ja strepela kako će naš sin to podneti. Prema suprugovim rečima, ''zagrebe'' se koža na rukici i na to mesto se kapne po kap, kako bih rekla, esencije, neke namirnice i prati se reakcija. Rezultat je bio negativan, a naše dete istraumirano i namučeno.
ORL. U hodniku jedno desetoro dečice. Čekamo neko vreme, i jedno dete izvadi grisine. Sva dečica gledaju, oblizuju se, posle pet minuta sve mame su izvadile iz torbi po neku grickalicu nudeći svu decu ravnopravno. Greška velika. Naše dete ispovraćalo se po doktoru na pregledu grla, nismo znali da se pre pregleda kod orl ne sme jesti pa su nam očitali bukvicu. Nalaz dobar, sve je ok. Ali, ako se bronhitis bude ponavljao više od triput godišnje, da dođemo pa će nam izvaditi krajnik. Kaže ne pitajte zašto, ne postoji medicinsko objašnjenje, ali u nekim slučajevima vađenjem trećeg krajnika bronhitis nestaje. Nekima sam od sebe nestane do treće godine života, a oni koji nemaju sreće bore se sa njim ceo život.
Pulmolog, ponovo. Divna doktorka, specijalista. Baš smo dugo razgovarale. Ispričala mi je o slučaju jednog dečaka kojeg roditelji nisu inhalirali kada je to bilo potrebno. Rekla mi je da se pluća razvijaju i rastu intenzivno do treće godine, a od treće do dvanaeste godine života rastu ali manjim intenzitetom. I to je to. Dečak je došao na pregled sa 12 godina i kapacitetom pluća manjim od 60%. Svaka prehlada koja nije pravilno ''tretirana'' ostavila je traga na njegovim plućima i bronhijama. Ovo mi je bila važna lekcija da nikada ne shvatim olako kada dr kaže da dete moram inhalirati. Navikao se on posle nekoliko puta. Navići će se svako dete, samo treba biti uporan, kao i kod pranja zubića i svega ostalog..
Naravno, ukoliko se bronhitis bude ponavljao više od triput godišnje moramo se javiti doktorki nakon sprovedene terapije (u našem slučaju imamo dva leka koji se smenjuju i čije dejstvo prestaje mesec dana nakon poslednje doze). Nadam se da nećemo morati.

Do čitanja!

Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.

..Vam se beba i dalje budi noću?

Sećate se onih momenata u trudnoći, kad Vam svi govore spavaj, odmaraj, iskoristi ovo vreme, posle nećeš imati kada..? A ja kao ''spavaću kad umrem, jedva čekam da se porodim, ne moram nikad ni spavati..'' Zzzzzz zaspala sam dok sam ovo pisala. Moj sin se i dalje budi noću.

Elem, kad smo išli na redovne kontrole u Dečiju bolnicu (dakle, radi se o kontrolama koje su uobičajene samo za decu koja su ležala u bolnici), stigli smo do neurologa. Sjajna doktorka! Sa četiri meseca moj sin bio je baš onako punačak, lepo je napredovao. Pitala me je tada doktorka kako spava noću. ''Pa budi se na svaka tri sata da sisa''. ''Da vidimo tehniku dojenja'' Ja pokažem. Doktorka je rekla da je on gladan ''Svaka čast na količini mleka i dojenju i svemu, on lepo sisa, to je sve kako treba ali njemu to nije dovoljno. Pojačajte mu kašice.'' Već je on jeo pečene jabuke, mada one ne zasite, one su samo voda. Probao je pirinčanu kašicu, preporučujem lično Milupa kašicu, ili domaću da napravite, nijednu drugu. I naravno Juvitana kašice kad smo negde u šetnji, a kod kuće sam mu redovno pravila kašice od svežeg povrća i voća. Tad sam saznala da je, sa neurološke strane, poželjno davati pirinčanu kašicu već od trećeg meseca života, radi razvoja refleksa žvakanja i gutanja, koji posle pomaže u razvoju govora. Kako je i rekla, tako smo i uradili, dobili smo još koji sat duže da odspavamo. Pred spavanje Čokolino u flašicu, to voli i dan danas. Isto tako, pored sve hrane koju je jeo (mislim da je sa šest meseci probao gibanicu koju je pravila baka moga muža) sve je manje želeo da sisa, tako da je već u sedmom mesecu života prestao. Znam da jedno vreme nisam mogla da izmuzem ni sto ml mleka, što je bila posledica korišćenja pumpice u onim bolničkim danima. Uspela sam da ga povratim u potpunosti pijući ruske čajeve, međutim, kasnije, što je on manje sisao, manje ga je bilo. I to mleko mi je poslednjih mesec dana bilo skroz providno.
Uglavnom, sada dolazimo u situaciju da se probudi noću barem jednom. Ili nešto sanja, ili je žedan, (noću više ne jede) ili ga nešto boli..Na odmoru krajem septembra smo upoznali jednu doktorku, pedijatra. Ruskinju. Pitala je zašto se osuo po leđima, da li se često znoji i kako noću spava. Da, znoji se dosta, i dok spava, budi se a osuo se malo od znoja malo od sunca, iako je retko bio bez majice i uvek namazan faktorom 50. ''Fali mu vitamina D. Nije dovoljno što ste stalno napolju, mora ga unositi dodatno.'' Istu stvar rekla je za nemirno spavanje, kao i za decu koja u snu ''škrguću'' zubima, za bebe kojima u prvoj godini života nije nikao nijedan zubić... Eto razloga da na idućoj kontroli pitate Vašeg pedijatra šta misli o ovome. I mi ćemo. (Doduše kupili smo uljane kapi ali ipak bih želela da proverim način upotrebe sa svojim lekarom).

Do čitanja!

Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.