- izasla sam par puta
- smejem se
- zezam se
- nosim vedre boje
- cini se da je bolje
- da je sve ok. Izlazila sam. A da li sam zaboravila? Ne.
Boli stomak. Osetili ste kad onaj grc u stomaku? Onaj, kada ti se od zeluca na dole ceo trbuh ukoci, kao da ga kakve nevidljive ruke zavrcu, uvrcu, ne daju ti da predahnes? Kada ti uz njega zadrhti usna a oko kao slabcina pocne da curi? I ti udahnes, ali nemas mesta za vazduh? Tuga prokleta. To je to.
Kako zaboraviti?
Rodila sam se u julu. Mama i tata imali su sina, mog 3 god starijeg brata, i sada su, u vrelini julskog dana ocekivali Bogdana. Kad ono, ja! Oni u cudu, i ja sam verovatno u cudu bila samo se ne secam.
Deda me nije voleo.
Bila sam mala, crna devojcica, cesto me je zvao Mileva, ponekad Margita. Nije me voleo kad sam se rodila, dok me nije uzeo u narucje. I otad je mene moj deda cuvao. Svih petoro nas. Meni je moj deda svako jutro oblacio hulahopke naopako: dve crte napred, jedna nazad. I stipao po nogama kad je pokusavao da ih navuce svojim ogromnim sakama. Vozio me zelenim Tomosom u video klub po kasetu kad sam bila bolesna. Branio me od mame kad je htela da me tuce. Kupio mi kisobran na tufne. Za svaki rodjendan donosio nam je po jedno malo jare u kucu, na opste (ne)odusevljenje mame i strine. Vodio nas na dolmu da cuvamo koze. Iz baste nam je donosio povrce. Svako jutro vruc hleb, kifle i jogurt. Moj je deda cuvao moje dete. Onako brizno, kako niko nije. Telefon mog dede jos je u mom imeniku. Nije proslo puno, a deluje kao vecnost.
Moj je deda operisao kataraktu. Odusevljen sto je "progledao" nagovorio je mene i mog mladjeg burazera da ga vodimo na kontrolu, a da usput i mi proverimo dioptriju. Mali dosao kuci u sest, mi krecemo u pola osam, ovaj jos pijan, ne zna gde je levo. Jos je u ambulanti zaspao naslonjen na tudjeg dedu (nije video jer su nam sirili zenice). I hrkao u hodniku. I posle nas je deda preveo preko semafora, takve s rasirenim zenicama.
Moj je deda lezao u Kamenici. Imao je vodu u plucima. Bio je tamo 9 dana, i silno se zabavljao. Mnoge je zemljake onde upoznao. I doktorku Nadu je zavoleo. A oni u cudu sta on uopste trazi u bolnici.
Deda je bio jak. Do juce se sa malim natezao prstima, ne znam tacan termin za tu rabotu, nesto slicno krbanju ali koristis samo kaziprst i srednji prst stisnut u pesnicu. I pobedjivao je.
Deda je voleo da radi. Traktor, njiva, asov, basta, nije bilo alatke koju nije znao da koristi ni zemlje koju nije znao da obradjuje. I sve mu je radjalo.
Deda je sagradio dve kuce, ogromne! I veliku avliju naseg detinjstva. On nas je podigao, on je od nas napravio bolje ljude. Naucio nas je svemu, samo nije rekao kako preboleti.
Ne zaboravljam.
Ne zaboravljam jer bicu osiromasena.
Ako imate dedu i babu, zagrlite ih. Kazite im nesto lepo. Jer nema reci koje mogu opisati osecaj kad ih izgubite.
Deda je bio veliki covek. Zelim svima da u zivotu naidju na jednog takvog.
- smejem se
- zezam se
- nosim vedre boje
- cini se da je bolje
- da je sve ok. Izlazila sam. A da li sam zaboravila? Ne.
Boli stomak. Osetili ste kad onaj grc u stomaku? Onaj, kada ti se od zeluca na dole ceo trbuh ukoci, kao da ga kakve nevidljive ruke zavrcu, uvrcu, ne daju ti da predahnes? Kada ti uz njega zadrhti usna a oko kao slabcina pocne da curi? I ti udahnes, ali nemas mesta za vazduh? Tuga prokleta. To je to.
Kako zaboraviti?
Rodila sam se u julu. Mama i tata imali su sina, mog 3 god starijeg brata, i sada su, u vrelini julskog dana ocekivali Bogdana. Kad ono, ja! Oni u cudu, i ja sam verovatno u cudu bila samo se ne secam.
Deda me nije voleo.
Bila sam mala, crna devojcica, cesto me je zvao Mileva, ponekad Margita. Nije me voleo kad sam se rodila, dok me nije uzeo u narucje. I otad je mene moj deda cuvao. Svih petoro nas. Meni je moj deda svako jutro oblacio hulahopke naopako: dve crte napred, jedna nazad. I stipao po nogama kad je pokusavao da ih navuce svojim ogromnim sakama. Vozio me zelenim Tomosom u video klub po kasetu kad sam bila bolesna. Branio me od mame kad je htela da me tuce. Kupio mi kisobran na tufne. Za svaki rodjendan donosio nam je po jedno malo jare u kucu, na opste (ne)odusevljenje mame i strine. Vodio nas na dolmu da cuvamo koze. Iz baste nam je donosio povrce. Svako jutro vruc hleb, kifle i jogurt. Moj je deda cuvao moje dete. Onako brizno, kako niko nije. Telefon mog dede jos je u mom imeniku. Nije proslo puno, a deluje kao vecnost.
Moj je deda operisao kataraktu. Odusevljen sto je "progledao" nagovorio je mene i mog mladjeg burazera da ga vodimo na kontrolu, a da usput i mi proverimo dioptriju. Mali dosao kuci u sest, mi krecemo u pola osam, ovaj jos pijan, ne zna gde je levo. Jos je u ambulanti zaspao naslonjen na tudjeg dedu (nije video jer su nam sirili zenice). I hrkao u hodniku. I posle nas je deda preveo preko semafora, takve s rasirenim zenicama.
Moj je deda lezao u Kamenici. Imao je vodu u plucima. Bio je tamo 9 dana, i silno se zabavljao. Mnoge je zemljake onde upoznao. I doktorku Nadu je zavoleo. A oni u cudu sta on uopste trazi u bolnici.
Deda je bio jak. Do juce se sa malim natezao prstima, ne znam tacan termin za tu rabotu, nesto slicno krbanju ali koristis samo kaziprst i srednji prst stisnut u pesnicu. I pobedjivao je.
Deda je voleo da radi. Traktor, njiva, asov, basta, nije bilo alatke koju nije znao da koristi ni zemlje koju nije znao da obradjuje. I sve mu je radjalo.
Deda je sagradio dve kuce, ogromne! I veliku avliju naseg detinjstva. On nas je podigao, on je od nas napravio bolje ljude. Naucio nas je svemu, samo nije rekao kako preboleti.
Ne zaboravljam.Ne zaboravljam jer bicu osiromasena.
Ako imate dedu i babu, zagrlite ih. Kazite im nesto lepo. Jer nema reci koje mogu opisati osecaj kad ih izgubite.
Deda je bio veliki covek. Zelim svima da u zivotu naidju na jednog takvog.
Нема коментара:
Постави коментар