Moj muž spada u jednu čudnu sortu ljudi. Naime, on kao da ne poznaje značenje reči ''ne''. Uf ta njegova tvrdoglavost oduvek me nervirala. Na primer, on se danas probudio i odlučio je negde da idemo. Ni kiša, ni sneg, ni rat, ni logika, ništa ga od namere odgovoriti neće. Toga dana tvrdoglavost se isplatila. Moj muž, moja svekrva i moja majka pratili su u stopu vozilo iz koje je Betanije prevozilo našeg novorođenog sina do Dečije bolnice. Nije odustajao. Išao je za njima do kardiologa. I nazad..
Kada je doktorka došla, činilo mi se da je prošla večnost. U mojoj glavi odvijao se film najčudnijeg i najmračnijeg mogućeg scenarija, bubnjala je krv kroz vene do tačke pucanja, a svi napori da ne mislim i da se smirim prošli su bezuspešno. ''Šta se događa jebote??'' (nisam tako baš pitala al' htela sam) ''Beba je dobro, bio je kod kardiologa, ima tu ''rupicu'' između dve srčane komore koja se nije zatvorila, ostaće još na posmatranju. Dotad nemojte da ga dojite da se ne bi umarao. Doneće Vam ga na 15 minuta. Mleko izmlazajte redovno, u čašicu, obeležite i ostavite u hodniku na stoliću''
Malo moje čedo. Bio je tako izmučen, Bože moj. Tako mali i bespomoćan, sam sa nepoznatim ljudima, moj mali čovek putovao je već drugog dana života. Spavao je kao mačkica sklupčan na mojim grudima. Posmatram ga i plačem, jer mislim da je ozebao, mislim da ga boli, pitam se da li je gladan..spava i trza se, otvara usta i traži mleko. U trenutku osećam topao mlaz po spavaćici. Krenulo je, mleko je nadošlo i bez razmišljanja oglušavam se o naređenja i pravila i dajem svom detetu po prvi put da sisa. Kakva nemoć, kakvi bakrači! Sikio je kao pravi! Ništa njemu falilo nije! Tako sam bila srećna! Kada se zasitio odmah je zaspao, mali moj.
Izašli smo iz Betanije nekoliko dana posle. Redovne kontrole dovele su nas kod divnog doktora u Dečijoj bolnici, koji nam je, što se kaže laički objasnio da je procenat novorođenčadi sa 'rupicom' na srcu iznad 70%, da je to stanje izazvano prevremenim rođenjem deteta, što je u slučaju carskog reza uobičajeno, i da je rok za srastanje oko godinu dana, da to ništa nije strašno..rupica je nestala u roku od mesec dana. Dete zdravo k'o dren!
Želim da sve mame koje, na žalost, prolaze kroz istu situaciju, znaju da je ovo stanje jednako bilo kom drugom stanju novorođenčeta u slučaju kog ono mora malo duže ostati na posmatranju- žutici, GER-u, problemima sa plućima, nekim navodnim telesnim disproporcijama..sve što sam tamo videla. Ko kroz ovo nije prošao ne zna šta je muka, i evo načina na koji mogu da Vam prenesem svoje iskustvo, da muka bude bar malo manja. Nemojte padati u depresiju, jer onda sledi razgovor sa psihologom (samo mi je još to trebalo)..
Do čitanja!
Нема коментара:
Постави коментар