Da li Vam se ikada desilo da se beba toliko zaplače, da počne da gubi dah, pocinje da modri, i tako mala sa određenim -''zamrznutim'' izrazom lica poplaši ne samo Vas, nego i Vašu rodbinu, prijatelje itd.? E, to je zacenjivanje.
Moj sin počeo je da se zacenjuje još u porodilištu. Smatrali su da je to stanje vezano za već pomenutu rupicu na srcu sa kojom je rođen. Pušteni smo kući, međutim..Moj sin i ja završismo u Dečijoj bolnici na odeljenju Majka i odojče. Stanje u bolnici: blagi užas. Ko nije tamo bio, ne zna šta je muka. Boksovi prepuni. Boks je izraz za tamošnju sobu, s tim što nemate zidove, nego prozore između boksova. Moj boks gledao je, sa jedne strane u dve napuštene bebe, a sa druge u dve bebice na aparatima..Tuga i strahota. Gvozdeni krevetac iz ''doba kolere'', ormarić, stolica za majku. I pored isto takav set, za još jednu majku i dete. Da li ste znali da samo majke koje doje svoju decu mogu da dobiju krevet u sobi na kraju hodnika? Majke koje ne doje svoje bebe moraju ili da spavaju kod kuće, pa da svaki dan putuju, eventualno može da ih zameni baka, ređe otac deteta, ili da spavaju na stolici. Budući da sam dojila sina, dobila sam krevet na spratu, od ukupno 10 kreveta čini mi se, ako ih nije bilo i više. Kad se s mukom odlučim da ga ostavim i da malo odmorim, legnem u taj krevet, i slušam. Napeta sam, stišavam sopstveno disanje ne bih li, od opere glasića sa odeljenja, čula onaj glas koji mene zove. U tom osluškivanju redovno sam se onesvešćivala (spavala sam po tri-četiri sata dnevno max) dok me ne bi probudio uzvik neke od sestara ''Mesarović! Beba se probudila!'' Istog momenta skočim na merdevine da se spustim, a u glavi me uljuljkuje pospanost. Ne mogu da verujem da nijednom nisam pala i ubila se, majke mi. Trčim prema boksu, i u tim situacijama taj hodnik prokleti čini se da nema kraja, trčim i čujem ga i bojim se jer znam da se i on boji jer mame nema, trčim i bojim se da se ne zaceni. Svašta smo tamo proveravali, čak i tehniku dojenja, da li ja dobro postavim bradavicu u usta i da li on dobro uhvati. Čak su mi rekli da ne smem da dojim, već da se izmlazam pumpicom. Od ionako malo vremena za odmor, sada sam krala još po pola sata dok se ne ''izmuzem'' pa da ga dočekam i da mu dam mleko. Jednom rukom dojku, drugom pumpicu, pa da vidiš kako se izmlaza, začas! Stiskala sam i nisam nikada odustajala, on je morao da jede. ''Puno mleka imate, a on je lenj, tako je to sa dečacima. Lenj i halapljiv, pa se zagrcne. Probajte mu dati Vaše mleko na flašicu, uz Beviplex da malo ojača, sa cuclom od kaučuka, protiv vazduha.'' Sve smo radili, sve probali. Problem je bio u tome što sam ja stvarno imala dooosta mleka, i više mlazeva, ponekad i sedam. Pre nego što ga premestim sa jedne dojke na drugu, redovno bih isprskala sve po kuci. U kući smo stalno imali mrave a zbog toga me je muž zvao Moja kravica. Uzeli smo i dr.Brown's flašice i dude, sa sistemom protiv vazduha. Moj sin je imao velike poteškoće sa podrigivanjem, uvek se naguta vazduha, nosim ga pola sata, on ne podrigne. Onda zaspi i odjednom se budi vrišteći od bola. Ponovo ga uzimam, stomačić na rame i nosim i lupkam po leđima i tako dok se jadan ne oslobodi vazduha. Znala sam da, kad god je u snu imao polu otvorene okice, nije dobro podrignuo. Moje posmatranje njega naučilo me je da ga, kad vidim da spava sa otvorenim okicama, uzimam i malo pronesem na ramenu cupkajući dok ne podrigne, i onda ga ponovo spustim. Majka najbolje poznaje svoje dete, i u ovakvim uslovima morala sam dobro da dokučim sve nepoznanice kako bih mu JA pomogla. Često mi je muž govorio ''Pusti ga da spava vidiš da je dobro, neće sad podrignuti..'' uvek sam bila uporna i uvek u pravu. Snimali su mu pluća, proveravali da li ima GER, vodili ga na EEG, kod fizijatra, neurologa, kardiologa, ne znam gde nije bio. Sisa, naguta se vazduha, zaceni se. To je bio naš problem, a svi nalazi uredni.
Rekla mi je nešto glavna sestra tog odeljenja, divna žena. Rekla je da je moja beba ćudljiva. I da se zato zacenjuje. I da će doći dan kad će kao veliki nešto tako napraviti i da ću ga onda istući da će se sve pušiti i da više nikada to neće uraditi. IJJUUU kako ona meni tako, bila sam uvređena, ubeđena u to da njega nešto zapravo boli i da mu treba pomoći a da oni nisu sposobni da utvrde problem.. Bila je u pravu. Bila je u pravu 100%! Bebe su ćudljive drage mame, znaju one i te kako da se uvrede kad nije po njihovom. A šta mi da uradimo u vezi toga? Dok god nije u stanju da razume zašto mu nešto branite ili ga, pak, terate na nešto što ne želi a znate da predstoji neka situacija u kojoj će se sigurno zaceniti- kao što je npr redovna vakcina, prethodno svoju bebu uštinite. Taj savet dobila sam ovog leta u Grčkoj od jedne ruske doktorke pedijatra. Ukoliko se već zacenila, probajte da joj skrenete pažnju ''vidi eno ptičica..''ili šta god da pali, a ako je prošlo 10-20 sekundi onda ipak bebi dunite u lice ili je obrnite naopačke. Ne daj Bože da Vam ovi saveti zatrebaju.
U bolnici sam upoznala jednog velikog prijatelja. Prepoznaće se ona sama. Hvala ti što si mi čuvala dete i terala me da idem da legnem. Hvala ti što si ga par puta ''povratila'' kad se zacenio. Po jedne čarape još moramo razmeniti! Hvala ti u ime tvog deteta i u ime svih beba i majki ovog sveta što si izdržala dve nedelje na prokletoj stolici, što si sa otečenim nogama svoju devojčicu nadgledala 24 sata, i dok je budna sa njom se igrala, a dok spava čuvala sve bokseve, hvala za sve kafe koje si svima na odeljenju donela i za sve reči podrške koje si mi dala!
Do čitanja!
Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.
Moj sin počeo je da se zacenjuje još u porodilištu. Smatrali su da je to stanje vezano za već pomenutu rupicu na srcu sa kojom je rođen. Pušteni smo kući, međutim..Moj sin i ja završismo u Dečijoj bolnici na odeljenju Majka i odojče. Stanje u bolnici: blagi užas. Ko nije tamo bio, ne zna šta je muka. Boksovi prepuni. Boks je izraz za tamošnju sobu, s tim što nemate zidove, nego prozore između boksova. Moj boks gledao je, sa jedne strane u dve napuštene bebe, a sa druge u dve bebice na aparatima..Tuga i strahota. Gvozdeni krevetac iz ''doba kolere'', ormarić, stolica za majku. I pored isto takav set, za još jednu majku i dete. Da li ste znali da samo majke koje doje svoju decu mogu da dobiju krevet u sobi na kraju hodnika? Majke koje ne doje svoje bebe moraju ili da spavaju kod kuće, pa da svaki dan putuju, eventualno može da ih zameni baka, ređe otac deteta, ili da spavaju na stolici. Budući da sam dojila sina, dobila sam krevet na spratu, od ukupno 10 kreveta čini mi se, ako ih nije bilo i više. Kad se s mukom odlučim da ga ostavim i da malo odmorim, legnem u taj krevet, i slušam. Napeta sam, stišavam sopstveno disanje ne bih li, od opere glasića sa odeljenja, čula onaj glas koji mene zove. U tom osluškivanju redovno sam se onesvešćivala (spavala sam po tri-četiri sata dnevno max) dok me ne bi probudio uzvik neke od sestara ''Mesarović! Beba se probudila!'' Istog momenta skočim na merdevine da se spustim, a u glavi me uljuljkuje pospanost. Ne mogu da verujem da nijednom nisam pala i ubila se, majke mi. Trčim prema boksu, i u tim situacijama taj hodnik prokleti čini se da nema kraja, trčim i čujem ga i bojim se jer znam da se i on boji jer mame nema, trčim i bojim se da se ne zaceni. Svašta smo tamo proveravali, čak i tehniku dojenja, da li ja dobro postavim bradavicu u usta i da li on dobro uhvati. Čak su mi rekli da ne smem da dojim, već da se izmlazam pumpicom. Od ionako malo vremena za odmor, sada sam krala još po pola sata dok se ne ''izmuzem'' pa da ga dočekam i da mu dam mleko. Jednom rukom dojku, drugom pumpicu, pa da vidiš kako se izmlaza, začas! Stiskala sam i nisam nikada odustajala, on je morao da jede. ''Puno mleka imate, a on je lenj, tako je to sa dečacima. Lenj i halapljiv, pa se zagrcne. Probajte mu dati Vaše mleko na flašicu, uz Beviplex da malo ojača, sa cuclom od kaučuka, protiv vazduha.'' Sve smo radili, sve probali. Problem je bio u tome što sam ja stvarno imala dooosta mleka, i više mlazeva, ponekad i sedam. Pre nego što ga premestim sa jedne dojke na drugu, redovno bih isprskala sve po kuci. U kući smo stalno imali mrave a zbog toga me je muž zvao Moja kravica. Uzeli smo i dr.Brown's flašice i dude, sa sistemom protiv vazduha. Moj sin je imao velike poteškoće sa podrigivanjem, uvek se naguta vazduha, nosim ga pola sata, on ne podrigne. Onda zaspi i odjednom se budi vrišteći od bola. Ponovo ga uzimam, stomačić na rame i nosim i lupkam po leđima i tako dok se jadan ne oslobodi vazduha. Znala sam da, kad god je u snu imao polu otvorene okice, nije dobro podrignuo. Moje posmatranje njega naučilo me je da ga, kad vidim da spava sa otvorenim okicama, uzimam i malo pronesem na ramenu cupkajući dok ne podrigne, i onda ga ponovo spustim. Majka najbolje poznaje svoje dete, i u ovakvim uslovima morala sam dobro da dokučim sve nepoznanice kako bih mu JA pomogla. Često mi je muž govorio ''Pusti ga da spava vidiš da je dobro, neće sad podrignuti..'' uvek sam bila uporna i uvek u pravu. Snimali su mu pluća, proveravali da li ima GER, vodili ga na EEG, kod fizijatra, neurologa, kardiologa, ne znam gde nije bio. Sisa, naguta se vazduha, zaceni se. To je bio naš problem, a svi nalazi uredni.
Rekla mi je nešto glavna sestra tog odeljenja, divna žena. Rekla je da je moja beba ćudljiva. I da se zato zacenjuje. I da će doći dan kad će kao veliki nešto tako napraviti i da ću ga onda istući da će se sve pušiti i da više nikada to neće uraditi. IJJUUU kako ona meni tako, bila sam uvređena, ubeđena u to da njega nešto zapravo boli i da mu treba pomoći a da oni nisu sposobni da utvrde problem.. Bila je u pravu. Bila je u pravu 100%! Bebe su ćudljive drage mame, znaju one i te kako da se uvrede kad nije po njihovom. A šta mi da uradimo u vezi toga? Dok god nije u stanju da razume zašto mu nešto branite ili ga, pak, terate na nešto što ne želi a znate da predstoji neka situacija u kojoj će se sigurno zaceniti- kao što je npr redovna vakcina, prethodno svoju bebu uštinite. Taj savet dobila sam ovog leta u Grčkoj od jedne ruske doktorke pedijatra. Ukoliko se već zacenila, probajte da joj skrenete pažnju ''vidi eno ptičica..''ili šta god da pali, a ako je prošlo 10-20 sekundi onda ipak bebi dunite u lice ili je obrnite naopačke. Ne daj Bože da Vam ovi saveti zatrebaju.
U bolnici sam upoznala jednog velikog prijatelja. Prepoznaće se ona sama. Hvala ti što si mi čuvala dete i terala me da idem da legnem. Hvala ti što si ga par puta ''povratila'' kad se zacenio. Po jedne čarape još moramo razmeniti! Hvala ti u ime tvog deteta i u ime svih beba i majki ovog sveta što si izdržala dve nedelje na prokletoj stolici, što si sa otečenim nogama svoju devojčicu nadgledala 24 sata, i dok je budna sa njom se igrala, a dok spava čuvala sve bokseve, hvala za sve kafe koje si svima na odeljenju donela i za sve reči podrške koje si mi dala!
Do čitanja!
Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.
Нема коментара:
Постави коментар