...poslušate baba Milevu 2

Eh, da. Kao što sam već pisala, baka moga muža mi je održala jedan brzinski tutorijal o braku. Sve se svelo na jednu rečenicu: 'kud gođ pojde, pojdi š'njime''. I tako, pojdem ja š'njime. #(a kazala je ona još nešto nego me sramota ovde da pišem, kome treba bračni ljubavni savet neka mi se obrati u inbox)# A jadan on, ispašće da me nikada nije zvao sa sobom. Naravno da jeste. Ali to su uglavnom bile opuštene posete kumovima, prijateljima, rodbini. Do tog momenta nismo mogli ni u pismu da idemo negde bez bebe, pumpice za izmlazanje mleka, putne torbe i uflekanih majica i ostalih 'sitnica'. Bioskop-misaona imenica. Opera-dream on (jednom bili da gledamo našeg dragog Tenora, kasnili sat i po vremena jer bebac nije hteo da zaspi, došli i odgledali pola sata i kući). Restoran- da, svi zajedno na sat-dva vremena dok se bebi ne prispava jer mi je bilo žao da spava u kolicima..Tako da se sav naš društveni život sveo na naše žurke kodkuće. Dobra klopa, volimo mi da kuvamo i spremamo svašta, a plus u svemu tome možemo da budemo sa našim mladim izdankom a da mu ne remetimo njegov ritam-hrana, kupanje, spavanje. Posle naporne trudnoće, porođaja, svih onih stvari o kojima sam pisala, uspem ja nekako da se dovedem u red, mislim psihički, u smislu da više sebi nisam deeebelaaa i ooogromnaaa i ovakvaaa i onaaakva, znate kako to sa ženama funkcioniše. Malo manje onog 'nemam šta da obučeeem, ne sviđa mi se kosa, koža i nokti itd' Čast izuzecima koje su, normalno, kao Žizel, oduvek i zauvek sebi naj, naj. A i bebac je malo porastao, raspoznaje likove, zna ko ga čuva, i dok je dobar, mi možemo biti negde.
I tako, odluči moj muž mene da izvede na večeru na jedno mesto koje je nama drago, za koje nas vežu lepe uspomene. Kraj leta, lepa noć u našem gradu, puno ljudi napolju, svi se smeju i uživaju, milina! Sedamo u baštu. Konobar donosi piće i sveće, romant'ka žestoka, vetar ćarlija i donosi pesmu klavijaturiste u lokalu pored, muž locira tv prekoputa, igra Đoković, ja ćora ne mogu da dobacim al' nema veze, san letnje noći! Poručujemo večeru, pijuckamo piće, kikoćemo se nešto, prolaze razni likovi, javljaju se, mi mašemo, k'o Tito i Jovanka. Eto kako jedan lep izlazak posle sto godina može da prija, pa ti sve lepo, hrana odlična, može i desert, neka ide život, sutra trčanje. U nekom momentu muž, AKA suprug, jelte, nešto počne da prčka po džepu farmerica, vadi, vraća, traži kad ono 'ting'! Nešto mu palo na onu kaldrmu pod nogama. Sagne se on, traži li traži, a ja usred izlaganja o migracijama kišne gliste iz Severne u Južnu Ameriku u proleće onako ga diskretno 'munem' laktom, kao, alo, jel slušaš, ne gledaš me u oči, ne klimaš potvrdno glavom na moju tebi vrlo zanimljivu priču, ajde mani sad to, garant ti ispao dinar, znam ja taj zvuk, pa ja sam ti k'o Herkul Poaro, sve znam i prepoznajem po mirisu, ukusu, dodiru i zvuku, aj šta si se dao tako zdušno u to traganje, k'o pas tragač, da ti završim...On digne ruke od potrage uz negodovanje, završim ja tu priču, već je kasno, trebalo bi da krenemo kući da se naspavamo, jer ujutru treba ustati da se igramo moj sin i ja, i tako polagano krenemo. Sednemo u auto, krenemo, vidimo miliciju, pobegnemo od milicije, stignemo kući, kad ono, nema njegove burme nigde! Kako nema? Pa nema! Pa gde je bila? Na prstu pa u džepu. I, gde je sad? Ajaaaoj. Ono nije bio dinar. Eto šta se dogodi kad čovek dok jede skida sat i burmu, iliti okove. Skinuo čovek sat i burmu, a uvek sam mu govorila da to ne radi, i ispadne mu, ja kažem dinar, on stao, ukop'o se, k'o da ja znam da je burmu stavio u džep, pa valjda je on to trebao da zna u datom momentu. Zovi restoran i čuvara i idi i traži, sve je bilo džaba, nje nema. Nestala.
Išli mi kod našeg sveštenika da ga pitamo jel to sad greh. Kaže nije, jebiga. Uzmi ti, kaže, njezinu burmu, pa od nje napravi dve, pa dođite opet da vam ja dam blagoslov. Eto. Ne škodi, što znači da koristi. Ukoliko niste znali proceduru u slučaju gubitka burme iz braka sa trenutnom ženom, sada je znate. Znači, ne da se plati još 10gr tozla pa da budžiš nešto. Ne. Lepo od jedne napraviš dve i da te Bog vidi.
Do čitanja!

...otkrijete da Vas muz ima ljubavnicu!?

Hahahahaaaa, šalim se! Samo htedoh da proverim koliko puta će se uvećati broj klikova kada stavim ''vruć'' naslov, nasuprot onim mojim ''mlakim'' naslovima..Izvinjavam se zbog ''nasankavanja'' evo probaću da se odužim pričom.

Moj prvi izlazak posle trudnoće, porođaja i niza svetlosnih godina bilo je jedno devojačko veče. Jeeeee! To je uvek super, zar ne? Devojka se udaje, i zove svoje drugarice da se zajedno u vinu oproste od njenog devojačkog zivota i ulazi u zauvek-kuhinja-deca-pranje-peglanje-posao-i-ostalo život. Večito pitanje: šta obući?? Ništa nemam, ovo je staro, ovo je novo ali malo veliko, ono od ranije mi je malo, ovo je za trudnice, ovo je za devojke, ovo je za ..da ne lajem sada, poludim i obučem 'šta gođ' i ćaaaaoooo, ipak sam ja kao novopečena majka skinula sa sebe te okove trendova i mode (to sam se tako tešila). Bila je to jedna vesela ekipa mladih devojaka plus nas četiri mame. Buduća mlada, poznatija kao Caca (i glavni Inspektor), njene dve sestrice, (sve tri su prelepe blago njihovim roditeljima), Zolja (izuzetno izbirljiva po pitanju momaka, ako joj se ne svidi ona ga ubode -u srce), Đavolica-Noj (ova kad popije mora da nasloni glavu na beton da malo odmori), Šana (majka i glavni rasturač garderobe), Partizanovka (dobra riba-keva samo nemojte o fudbalu zna da se naljuti gadno), i ostale, znam ih iz vidjenja.
DakleN, Caca i Tima su se zabavljali 125 godina, od rođenja, te odluče da je dosta, i da se uzmu i konačno, pred Bogom i zakonom ozvaniče svoju vezu te slobodno degustiraju istu. Na odličnom smo mestu, u super lokalu, leto je i super se zabavljamo, pogotovo Šana i ja koje smo cevčile celo veče jedan Somersbi i bile smo u hitu od sreće što smo uopšte izašle! I to bez dece! Nego s drugaricama! Đavolica pije, njoj ništa nije! Caca sa velom na glavi a ostale sa krunicama, lepa ženska žurka. Zolja se brani od udvarača. Obuzima me Onaj osećaj kad počne neka nova pesma, svi skaču i pevaju a ja nabodem svaku treću reč, ili nijednu, al mumlam nesto u svakom slučaju, da kao pevam. Isto se dešava i kad čujem neku staru pesmu, za koju znam ceo život! Ne mogu da se setim, kasni mi mozak! Setim se odma' moje sestre kad je pevala ''kupine za dve-tri laži'' ili ''samo jednom tele poludi''. Ista priča. Pa sve ne znam kako da se ponašam! Sad kad sam majka, jel smem ja uopšte da igram? Ili pišem, imam mišljenje, radim i gradim karijeru..Da nije previše? Da neko pogrešno ne protumači moj disko korak? Gledam ja okolo, snimam dobro situaciju, ko, kako, šta, ali đavola, ova omladina današnja ima snage da skače i đuska, pa to su sve neki novi pokreti i okreti, sve me sramota što sam tako smotana. Ipak ne odustajem i luudo se zabavljam, i gledam da ne upadnem štiklom između onih dasaka onog brodskog poda, ili čega li već! Svi su ludi i pijani i žurka je dobra, gledam na sat kad ono ponoć! Ijuuu kuku lele moram kući, pa kako ću sad čoveče, sramota za majku da tako kasno dolazi, šta će reći ljudi, i komšije, i komšijini rođaci, i ovi s Najlona što idu ujutru rano..ali nije mi krivo, baš sam se lepo provela sa drugaricama! Blago onom ko ih ima, da te nikad ne zaborave, čak i kad im se ne javiš sto godina jer jednostavno ne stigneš, i da uvaže tvoj razlog zašto moraš kući, jer znaju da te tamo čeka neko nov i mali kome si jako potrebna. Bravo za drugarstvo!

Napomena: Drugarice će se prepoznati :) Ostale drugarice molim vas nemojte se ljutiti, pisaću i o vama ;) Ne, nije svrha života izlazak, nego ljubav, da voliš i da budeš voljen, kako u porodici tako i među prijateljima!

..poslušate baba Milevu 1

Odlučim ja da poslušam baba Milevu! Ali prvo skidanje kila! Krenem ja na fitnes sa sve mojih petnaest(ak) kila viška. U'vatim muža pod mišku i odemo mi po novu opremu za trening, novu ganciku! Ja da probam a on iskreno da mi kaže jesam debela il' ne. Kažem onom malom što prodaje ''imaš ove u mojoj veličini?'' On mi čovek donese xl. Ajaoj pa ovaj nije normalan! Ja sva uvređena tražim L, uguram salce, biram crno-sivo, štooo tamnije, još ako idem po mraku biće ok.

Stižem na trening, namazala ja obrve, maskaru, sjaj, traka na glavi, ma sve u fulu, voda akva viva tamo prodaju za 95 din možeš pljesku pojesti, peškir, patike, sve imam. Sve sem kondicije. 

Počeo trening, posle deset minuta lijem graške znoja sa čela; muti mi se pred očima, 'oću da povraćam. Ne znam kako se zovem i koji ..ja ovde tražim. Gledam na sat, pa u instruktora, pa u ostale, kako mogu toliko skakati čoveče. Jel' dosta bilo, skačemo već 20 min?? Ne mogu da održim balans, skačem po sali ko divokoza, još da stanem nekom na nogu pa da padne tužba, samo mi to treba..Ajajaaaj majko moja Miro iz Bosanske Krupe! Trening se završio, ja prvo pokupila sebe sa poda, pa onda i stvari.

Ajde, ajde, nije tako strašno, a i biće lakše drugi put, sad sam probila led, jes! 

Drugi trening, nedelju dana posle. 

Jbg, upala je bila jaka, posla kod kuće, sa detetom, da,da, sto izgovora. Oprema nova, ajmo ponovo. Sve isto, umirem i gušim se, proklinjem dan kada je nastao fitnes. I što su ove pesme za vežbanje dugometražni remiksi, jesu čuli oni ikad za pesmu od 3 min??

Posle treninga, pravac vaga! A vaga prokleta ima displej k'o bilbord! Svi da vide! Veliki crveni brojevi, i ko za inat, nikako da stanu, samo se pomeraju gore-dole, valjda što mi se salo ljulja il' šta nemam pojma.

Treći trening, par dana kasnije. Osećam se bolje i jače, a i metabolizam kao da mi se malo ubrzao. Malo više samopouzdanja, malo duže izdržim dok ''ne bacim kašiku''..

Dobro je, znači, može se. Brzo se telo ''setilo'' kako je to nekad bilo. Sa mužem na trčanje. Sama na trening. Nema više snebivanja, samo upornost se isplati. I počinjem da se osećam bolje. Nije ni bitno da li sam ni koliko kilograma skinula, niti koliki mi je BMI, niti da li mogu da se merim ''sa onom u onim helankama'', bitno je da sam sretnija, i zadovoljnija. Bebac je bio sretniji, a bogami i muž, razumete me..:) Spremna sam da izlazim!

Do čitanja!

..ste od brige o detetu zapostavili sebe?

Biti majka je sjajan osećaj! Ti si zauvek nečija mama i taj neko je zauvek tvoje dete, tvoja snaga i srž, ono što te pokreće, što ti daje snagu da živiš, da budeš bolji, da stremiš ka višem. Zarad njega, i zarad sebe! Ali, ima tu još neko, zar ne? Da, da, taj neko je muž.

Muževi su čudna stvorenja. Jednako su bitni kao i mi, a opet sami se postave tako da smo mi, majke, glavne u svemu, najbolje, i kao takve mi smo nosioci prava odlučivanja. Mnooogo nas vole, i decu naravno, ali nekako, kad god je reč o bebisitingu oni baš tad moraju ''samo nešto da obave''.

Neretko čujem od žena u svojoj blizini kako muževi opušteno eskiviraju buđenje noću, odlazak kod pedijatra, pelenu ne znaju kako da stave, boje se da drže malu bebu, imaju sve više treninga nedeljno, valjda za Ligu, stomaci im rastu proporcionalno bežanju od kuće, nekako se obim poslova u firmama tad povećava iznenada, i oni čim dođu kući moraju da odmore..Ima i druga vrsta, oni koji znaju bolje od vas da ''nameste'' temperaturu vode u kadici, oni koji tačno znaju da beba nije gladna već se samo ''kmezi'', i oni koji pogledom očitaju detetovu temperaturu, ne moraš uopšte kod lekara! I tako majka sve radi. Nema vremena ni snage za sebe. Nespavanje, temperature, dojenje, izmlazanje, maženje i igranje, pranje, kuvanje, ribanje, peglanje..i tako dan za danom. Ipak su to slatke muke, i sve smo prošle kroz to, i svaka se požali ponekad, ali brzo se to zaboravi.

Ali..kada je majka preopterećena obimom kućnih poslova ili bilo kojim aspektom života, a doji bebu, svo njeno nezadovoljstvo prenosi se kroz mleko. Majka detetu ne čini dobro ako je pod stresom, ako je tužna, nesrećna, nervozna, ako je nezadovoljena.

Bebe vole promene okruženja, kao i da vide što više nasmejanih lica oko sebe. Zato je neophodno uključiti i tatu i celu porodicu. I zato je neophodno da majka poradi na sebi. Tata ne mora da kuva, pere i pegla, ali zato može da ode u nabavku, da prenese veš iz mašine do terase, da sasluša, da pričuva bebu sam i da svoju porodicu odvede na neki izlet ili u igraonicu, gde god. Oni koji žive u zajednici treba da traže pomoć svekrve i svekra, ili tasta i tašte. Ne postoje razmirice između ljudi koje treba da utiču na njihov odnos sa bebom, osim u slučaju da se baš radi o nekim manijacima, perverznjacima i sl. Sva neslaganja treba kanalisati zarad okruženja u kojem dete raste. Dete će tada biti srećnije, kao i roditelji. I pobogu, u redu je da dete prespava kod bake ili tetke, da ga ostavite na par sati i odete negde sa svojim mužem ili drugaricama, neće mu ništa biti! Neće dete prestati da se mazi sa mamom kada prestane da siki, niti će biti nesrećno ako ostane sa ujom ili strinom koji ga vole. 

Sećam se da smo prošlo leto sedele na dvorištu moja jetrva i ja. Ona žena došla iz grada, doterana, namirisana, isfenirana, našminkana, nokti namazani, sve tip-top. S druge strane sedim ja, u suprugovim boksericama i majici isflekanoj od mleka, kosa opala (kao i svakoj drugoj dojilji) i nekako potamnela isuviše za taj divan letnji dan. Njoj na glavi zlatni pramenovi u crvenoj kosi, boje vesele i razigrane. Meni podočnjaci do patosa, lice bledo sa ponekom čabuljicom glupom. Kaže ona meni ''Moraš malo više da povedeš računa o sebi, pogle' na šta ličiš!'' A ja, sanjam krevet. Utom stiže baka (suprugova) i pita ''Dje ti je muž?'' ''Na svadbi nekoj. Nisam mogla da idem, vruće je, dete nervozno, kako da ga mučim po toj vrućini a i dojim ga, gde ću tamo u galami, plakaće..'' ''Kud gođ pojde, pojdi š'njime! Tako sam ja sa Jandrijom'' kaže baka. I tako je sve počelo. 

..Vam beba ima bronhitis?

aaaaaa.. Da li postoji mama čijoj bebi nije uspostavljena dijagnoza bronhitis, astmatični bronhitis, alergijski bronhitis...? Mislim da ne postoji. Moje dosadašnje iskustvo po bolnicama naučilo me je dosta stvari, pa i ovu: bebe proizvode istu količinu sekreta kao i odrasli, i ako im se ne čisti nosić redovno, može lako da se zapuši i oni onda ne mogu da sisaju. Logično, zar ne? Znači fiziološki rastvor u špric pa u nosić, to je najjeftinija varijanta a isti je učinak verujte (i kad platiš kapi 300-400 din i one za 1000 isto je to sve), zatim pumpica za nos ''stisneš-gurneš-pustiš'' ili ona koju uvlačiš usnama. Ove nastavke za usisivač nismo nikad probali.

Problem nastaje kada ove stvari ne pomažu, tj kada je teško ''rastopiti'' sav taj sekret iz nosića. Znam da mi je muž jednom rekao ''on diše na nos, nije to problem, on jednostavno ne može dovoljno da nadiše''. Tad je primio bocu kako bi mu se raširile bronhije. I još jedanput posle toga.  Zašto? Zato što nije želeo da se inhalira. Bojao se zvuka, a još više saznanja da mu nešto stavljamo na usta. Zacenjivao se i plakao, i sav tako zapušen stvarao još veći problem. Stižemo i do pulmologa. Za takvu decu, koja ne trpe 5 minuta inahalacija, smislili su tzv komoru, jedan instrument u obliku valjka na čiji se kraj stavlja lek u obliku raspršivača, a drugi kraj stavlja se na usta. Špricneš i udahneš, to je to. S obzirom na to da smo kupili inhalator, želeli smo da budemo uporni i da ga naviknemo da ga koristi. Ali pre svega, bilo je neophodno da uradimo tri stvari: alergotest, pregled kod orl, i da ponovo dodjemo sa nalazima kod pulmologa.
Alergotest je jedna prosta stvar koja je za decu i roditelje jako mučna. Kako je u momentu prozivanja deteta suprug bio sa bebom kod vrata, njih dvojica su ušli dok sam ja strepela kako će naš sin to podneti. Prema suprugovim rečima, ''zagrebe'' se koža na rukici i na to mesto se kapne po kap, kako bih rekla, esencije, neke namirnice i prati se reakcija. Rezultat je bio negativan, a naše dete istraumirano i namučeno.
ORL. U hodniku jedno desetoro dečice. Čekamo neko vreme, i jedno dete izvadi grisine. Sva dečica gledaju, oblizuju se, posle pet minuta sve mame su izvadile iz torbi po neku grickalicu nudeći svu decu ravnopravno. Greška velika. Naše dete ispovraćalo se po doktoru na pregledu grla, nismo znali da se pre pregleda kod orl ne sme jesti pa su nam očitali bukvicu. Nalaz dobar, sve je ok. Ali, ako se bronhitis bude ponavljao više od triput godišnje, da dođemo pa će nam izvaditi krajnik. Kaže ne pitajte zašto, ne postoji medicinsko objašnjenje, ali u nekim slučajevima vađenjem trećeg krajnika bronhitis nestaje. Nekima sam od sebe nestane do treće godine života, a oni koji nemaju sreće bore se sa njim ceo život.
Pulmolog, ponovo. Divna doktorka, specijalista. Baš smo dugo razgovarale. Ispričala mi je o slučaju jednog dečaka kojeg roditelji nisu inhalirali kada je to bilo potrebno. Rekla mi je da se pluća razvijaju i rastu intenzivno do treće godine, a od treće do dvanaeste godine života rastu ali manjim intenzitetom. I to je to. Dečak je došao na pregled sa 12 godina i kapacitetom pluća manjim od 60%. Svaka prehlada koja nije pravilno ''tretirana'' ostavila je traga na njegovim plućima i bronhijama. Ovo mi je bila važna lekcija da nikada ne shvatim olako kada dr kaže da dete moram inhalirati. Navikao se on posle nekoliko puta. Navići će se svako dete, samo treba biti uporan, kao i kod pranja zubića i svega ostalog..
Naravno, ukoliko se bronhitis bude ponavljao više od triput godišnje moramo se javiti doktorki nakon sprovedene terapije (u našem slučaju imamo dva leka koji se smenjuju i čije dejstvo prestaje mesec dana nakon poslednje doze). Nadam se da nećemo morati.

Do čitanja!

Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.

..Vam se beba i dalje budi noću?

Sećate se onih momenata u trudnoći, kad Vam svi govore spavaj, odmaraj, iskoristi ovo vreme, posle nećeš imati kada..? A ja kao ''spavaću kad umrem, jedva čekam da se porodim, ne moram nikad ni spavati..'' Zzzzzz zaspala sam dok sam ovo pisala. Moj sin se i dalje budi noću.

Elem, kad smo išli na redovne kontrole u Dečiju bolnicu (dakle, radi se o kontrolama koje su uobičajene samo za decu koja su ležala u bolnici), stigli smo do neurologa. Sjajna doktorka! Sa četiri meseca moj sin bio je baš onako punačak, lepo je napredovao. Pitala me je tada doktorka kako spava noću. ''Pa budi se na svaka tri sata da sisa''. ''Da vidimo tehniku dojenja'' Ja pokažem. Doktorka je rekla da je on gladan ''Svaka čast na količini mleka i dojenju i svemu, on lepo sisa, to je sve kako treba ali njemu to nije dovoljno. Pojačajte mu kašice.'' Već je on jeo pečene jabuke, mada one ne zasite, one su samo voda. Probao je pirinčanu kašicu, preporučujem lično Milupa kašicu, ili domaću da napravite, nijednu drugu. I naravno Juvitana kašice kad smo negde u šetnji, a kod kuće sam mu redovno pravila kašice od svežeg povrća i voća. Tad sam saznala da je, sa neurološke strane, poželjno davati pirinčanu kašicu već od trećeg meseca života, radi razvoja refleksa žvakanja i gutanja, koji posle pomaže u razvoju govora. Kako je i rekla, tako smo i uradili, dobili smo još koji sat duže da odspavamo. Pred spavanje Čokolino u flašicu, to voli i dan danas. Isto tako, pored sve hrane koju je jeo (mislim da je sa šest meseci probao gibanicu koju je pravila baka moga muža) sve je manje želeo da sisa, tako da je već u sedmom mesecu života prestao. Znam da jedno vreme nisam mogla da izmuzem ni sto ml mleka, što je bila posledica korišćenja pumpice u onim bolničkim danima. Uspela sam da ga povratim u potpunosti pijući ruske čajeve, međutim, kasnije, što je on manje sisao, manje ga je bilo. I to mleko mi je poslednjih mesec dana bilo skroz providno.
Uglavnom, sada dolazimo u situaciju da se probudi noću barem jednom. Ili nešto sanja, ili je žedan, (noću više ne jede) ili ga nešto boli..Na odmoru krajem septembra smo upoznali jednu doktorku, pedijatra. Ruskinju. Pitala je zašto se osuo po leđima, da li se često znoji i kako noću spava. Da, znoji se dosta, i dok spava, budi se a osuo se malo od znoja malo od sunca, iako je retko bio bez majice i uvek namazan faktorom 50. ''Fali mu vitamina D. Nije dovoljno što ste stalno napolju, mora ga unositi dodatno.'' Istu stvar rekla je za nemirno spavanje, kao i za decu koja u snu ''škrguću'' zubima, za bebe kojima u prvoj godini života nije nikao nijedan zubić... Eto razloga da na idućoj kontroli pitate Vašeg pedijatra šta misli o ovome. I mi ćemo. (Doduše kupili smo uljane kapi ali ipak bih želela da proverim način upotrebe sa svojim lekarom).

Do čitanja!

Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.

..Vam je dete sklono zacenjivanju?

Da li Vam se ikada desilo da se beba toliko zaplače, da počne da gubi dah, pocinje da modri, i tako mala sa određenim -''zamrznutim'' izrazom lica poplaši ne samo Vas, nego i Vašu rodbinu, prijatelje itd.? E, to je zacenjivanje.

Moj sin počeo je da se zacenjuje još u porodilištu. Smatrali su da je to stanje vezano za već pomenutu rupicu na srcu sa kojom je rođen. Pušteni smo kući, međutim..Moj sin i ja završismo u Dečijoj bolnici na odeljenju Majka i odojče. Stanje u bolnici: blagi užas. Ko nije tamo bio, ne zna šta je muka. Boksovi prepuni. Boks je izraz za tamošnju sobu, s tim što nemate zidove, nego prozore između boksova. Moj boks gledao je, sa jedne strane u dve napuštene bebe, a sa druge u dve bebice na aparatima..Tuga i strahota. Gvozdeni krevetac iz ''doba kolere'', ormarić, stolica za majku. I pored isto takav set, za još jednu majku i dete.  Da li ste znali da samo majke koje doje svoju decu mogu da dobiju krevet u sobi na kraju hodnika? Majke koje ne doje svoje bebe moraju ili da spavaju kod kuće, pa da svaki dan putuju, eventualno može da ih zameni baka, ređe otac deteta, ili da spavaju na stolici. Budući da sam dojila sina, dobila sam krevet na spratu, od ukupno 10 kreveta čini mi se, ako ih nije bilo i više. Kad se s mukom odlučim da ga ostavim i da malo odmorim, legnem u taj krevet, i slušam. Napeta sam, stišavam sopstveno disanje ne bih li, od opere glasića sa odeljenja, čula onaj glas koji mene zove. U tom osluškivanju redovno sam se onesvešćivala (spavala sam po tri-četiri sata dnevno max) dok me ne bi probudio uzvik neke od sestara ''Mesarović! Beba se probudila!'' Istog momenta skočim na merdevine da se spustim, a u glavi me uljuljkuje pospanost. Ne mogu da verujem da nijednom nisam pala i ubila se, majke mi. Trčim prema boksu, i u tim situacijama taj hodnik prokleti čini se da nema kraja, trčim i čujem ga i bojim se jer znam da se i on boji jer mame nema, trčim i bojim se da se ne zaceni. Svašta smo tamo proveravali, čak i tehniku dojenja, da li ja dobro postavim bradavicu u usta i da li on dobro uhvati. Čak su mi rekli da ne smem da dojim, već da se izmlazam pumpicom. Od ionako malo vremena za odmor, sada sam krala još po pola sata dok se ne ''izmuzem'' pa da ga dočekam i da mu dam mleko. Jednom rukom dojku, drugom pumpicu, pa da vidiš kako se izmlaza, začas! Stiskala sam i nisam nikada odustajala, on je morao da jede. ''Puno mleka imate, a on je lenj, tako je to sa dečacima. Lenj i halapljiv, pa se zagrcne. Probajte mu dati Vaše mleko na flašicu, uz Beviplex da malo ojača, sa cuclom od kaučuka, protiv vazduha.'' Sve smo radili, sve probali. Problem je bio u tome što sam ja stvarno imala dooosta mleka, i više mlazeva, ponekad i sedam. Pre nego što ga premestim sa jedne dojke na drugu, redovno bih isprskala sve po kuci. U kući smo stalno imali mrave a zbog toga me je muž zvao Moja kravica. Uzeli smo i dr.Brown's flašice i dude, sa sistemom protiv vazduha. Moj sin je imao velike poteškoće sa podrigivanjem, uvek se naguta vazduha, nosim ga pola sata, on ne podrigne. Onda zaspi i odjednom se budi vrišteći od bola. Ponovo ga uzimam, stomačić na rame i nosim i lupkam po leđima i tako dok se jadan ne oslobodi vazduha. Znala sam da, kad god je u snu imao polu otvorene okice, nije dobro podrignuo. Moje posmatranje njega naučilo me je da ga, kad vidim da spava sa otvorenim okicama, uzimam i malo pronesem na ramenu cupkajući dok ne podrigne, i onda ga ponovo spustim. Majka najbolje poznaje svoje dete, i u ovakvim uslovima morala sam dobro da dokučim sve nepoznanice kako bih mu JA pomogla. Često mi je muž govorio ''Pusti ga da spava vidiš da je dobro, neće sad podrignuti..'' uvek sam bila uporna i uvek u pravu. Snimali su mu pluća, proveravali da li ima GER, vodili ga na EEG, kod fizijatra, neurologa, kardiologa, ne znam gde nije bio. Sisa, naguta se vazduha, zaceni se. To je bio naš problem, a svi nalazi uredni.
Rekla mi je nešto glavna sestra tog odeljenja, divna žena. Rekla je da je moja beba ćudljiva. I da se zato zacenjuje. I da će doći dan kad će kao veliki nešto tako napraviti i da ću ga onda istući da će se sve pušiti i da više nikada to neće uraditi.  IJJUUU kako ona meni tako, bila sam uvređena, ubeđena u to da njega nešto zapravo boli i da mu treba pomoći a da oni nisu sposobni da utvrde problem.. Bila je u pravu. Bila je u pravu 100%! Bebe su ćudljive drage mame, znaju one i te kako da se uvrede kad nije po njihovom. A šta mi da uradimo u vezi toga? Dok god nije u stanju da razume zašto mu nešto branite ili ga, pak, terate na nešto što ne želi a znate da predstoji neka situacija u kojoj će se sigurno zaceniti- kao što je npr redovna vakcina, prethodno svoju bebu uštinite. Taj savet dobila sam ovog leta u Grčkoj od jedne ruske doktorke pedijatra. Ukoliko se već zacenila, probajte da joj skrenete pažnju ''vidi eno ptičica..''ili šta god da pali, a ako je prošlo 10-20 sekundi onda ipak bebi dunite u lice ili je obrnite naopačke. Ne daj Bože da Vam ovi saveti zatrebaju.

U bolnici sam upoznala jednog velikog prijatelja. Prepoznaće se ona sama. Hvala ti što si mi čuvala dete i terala me da idem da legnem. Hvala ti što si ga par puta ''povratila'' kad se zacenio. Po jedne čarape još moramo razmeniti! Hvala ti u ime tvog deteta i u ime svih beba i majki ovog sveta što si izdržala dve nedelje na prokletoj stolici, što si sa otečenim nogama svoju devojčicu nadgledala 24 sata, i dok je budna sa njom se igrala, a dok spava čuvala sve bokseve, hvala za sve kafe koje si svima na odeljenju donela i za sve reči podrške koje si mi dala!

Do čitanja!

Napomena: svi tekstovi su informativnog karaktera IZ NAŠEG ISKUSTVA. Sve info se mogu proveriti, a ukoliko LEČITE svoje dete obratite se VAŠEM LEKARU, a ne kojekakvim grupama i blogovima, dete se mora PREGLEDATI od strane stručnog lica.

..Vam u porodilištu kažu da beba ima ''rupicu na srcu''? Nastavak

Moj muž spada u jednu čudnu sortu ljudi. Naime, on kao da ne poznaje značenje reči ''ne''. Uf ta njegova tvrdoglavost oduvek me nervirala. Na primer, on se danas probudio i odlučio je negde da idemo. Ni kiša, ni sneg, ni rat, ni logika, ništa ga od namere odgovoriti neće. Toga dana tvrdoglavost se isplatila. Moj muž, moja svekrva i moja majka pratili su u stopu vozilo iz koje je Betanije prevozilo našeg novorođenog sina do Dečije bolnice. Nije odustajao. Išao je za njima do kardiologa. I nazad..

Kada je doktorka došla, činilo mi se da je prošla večnost. U mojoj glavi odvijao se film najčudnijeg i najmračnijeg mogućeg scenarija, bubnjala je krv kroz vene do tačke pucanja, a svi napori da ne mislim i da se smirim prošli su bezuspešno. ''Šta se događa jebote??'' (nisam tako baš pitala al' htela sam) ''Beba je dobro, bio je kod kardiologa, ima tu ''rupicu'' između dve srčane komore koja se nije zatvorila, ostaće još na posmatranju. Dotad nemojte da ga dojite da se ne bi umarao. Doneće Vam ga na 15 minuta. Mleko izmlazajte redovno, u čašicu, obeležite i ostavite u hodniku na stoliću''

Malo moje čedo. Bio je tako izmučen, Bože moj. Tako mali i bespomoćan, sam sa nepoznatim ljudima, moj mali čovek putovao je već drugog dana života. Spavao je kao mačkica sklupčan na mojim grudima. Posmatram ga i plačem, jer mislim da je ozebao, mislim da ga boli, pitam se da li je gladan..spava i trza se, otvara usta i traži mleko. U trenutku osećam topao mlaz po spavaćici. Krenulo je, mleko je nadošlo i bez razmišljanja oglušavam se o naređenja i pravila i dajem svom detetu po prvi put da sisa. Kakva nemoć, kakvi bakrači! Sikio je kao pravi! Ništa njemu falilo nije! Tako sam bila srećna! Kada se zasitio odmah je zaspao, mali moj.

Izašli smo iz Betanije nekoliko dana posle. Redovne kontrole dovele su nas kod divnog doktora u Dečijoj bolnici, koji nam je, što se kaže laički objasnio da je procenat novorođenčadi sa 'rupicom' na srcu iznad 70%, da je to stanje izazvano prevremenim rođenjem deteta, što je u slučaju carskog reza uobičajeno, i da je rok za srastanje oko godinu dana, da to ništa nije strašno..rupica je nestala u roku od mesec dana. Dete zdravo k'o dren!

Želim da sve mame koje, na žalost, prolaze kroz istu situaciju, znaju da je ovo stanje jednako bilo kom drugom stanju novorođenčeta u slučaju kog ono mora malo duže ostati na posmatranju- žutici, GER-u, problemima sa plućima, nekim navodnim telesnim disproporcijama..sve što sam tamo videla. Ko kroz ovo nije prošao ne zna šta je muka, i evo načina na koji mogu da Vam prenesem svoje iskustvo, da muka bude bar malo manja. Nemojte padati u depresiju, jer onda sledi razgovor sa psihologom (samo mi je još to trebalo)..

Do čitanja!

..Vam u porodilištu kažu da beba ima ''rupicu na srcu''?

Iz anestezije probudila me jedna ''šopa'' i neki glas koji govori ''podignite se na ruke da Vas prebacimo na krevet''. 'de da se dignem, jes' ti normalan! Od bolova ne mogu da živim! Prokleti carski rez i bolovi i sve ostalo i ko me uopšte terao da se seksam! Dok me premeštaju u krevet na Intenzivnoj počinjem da shvatam šta se u stvari događa. Pa ja sam se porodila! Videću moju bebu konačno! Mog dragog sina jedinca! 'Gde je beba, jel sve u redu, kad ću ga videti?..''usplahireno postavljam pitanje za pitanjem, suze mi naviru od sreće, od duuugog iščekivanja, od želje da vidim to malo biće što je u meni raslo, koje je plivalo i udaralo, bilo nemirno kad je gladno, koje je štucalo kad se zagrcne, koje je živelo tu u meni proteklih 9 meseci...''Ne znam ja ništa, ja sam zadužena za Vas. Za bebu pitajte pedijatrijske sestre'' reče mi neka polu-manekenka-polu-medicinska-sestra. Zjuuuu! Gledam i ne verujem! ''Odmah zovi nekoga ko može da mi kaže gde mi je beba!'' Utom ulazi naša bliska prijateljica, pokriva me jer se tresem od hladnoće i od šoka, govori mi da je sve u redu, da malo odmorim i da se pripremim za prvi susret sa sinom. Hvala Bogu, dobro je!

Naš prvi susret..o Bože kakvog li blagoslova! Moj mali crni smotuljak! Nogice obavijene pamučnom pelenom, male rukice, glavica pognuta preko sestrine ruke, vidim samo obrvice i sklopljene oči, i crnu kosicu čupavu, kao mali sladoled! Moje dete! Zaboravljam na sve boli i tegobe, sestra mi ga stavlja na grudi, a on ćuti, on u stvari zna da je mama tu. Moje srce kuca za njega, i tako užurbano ipak ga umiruje i uspavljuje..ljubim mu kosicu i čelo, i rukicu i ophrvana svim emocijama ćutim i gledam ga kako spava, i iako je tu tek minut-dva, imam osećaj da se oduvek ovako mazimo moj sin i ja. Uzimaju ga, mora da ide kažu, a ja da polako ustanem. ''Doći će popodne opet na 15 minuta''. Srce mi se cepa, ali još pod utiskom blaženstva padam u san..

Prešla sam u ''normalnu'' sobu za porodilje, sa još dve žene koje su takođe porođene carskim rezom. Njihovi doktori došli su prvi. Njihove bebe došle su prve. Svi su došli i otišli, ali meni niko nije još uvek. Nemir i strah šire se mojim telom, naslućujem da nešto ne štima, želim da ustanem ali konci zatežu i nemam snage da mrdnem. Konačno, dolazi neka doktorka i nesto mi govori, medicinska terminologija. ''Vaša beba ima rupicu na srcu i moraćemo da je transportujemo u Dečiju bolnicu kod kardiologa'', utom dođe sestra, noseći mog sina u naručju, obučenog i uvijenog u ćebence, sa kapicom na glavi, prinosi ga meni. ''Pozdravite se'', reče. Sve tuge ovog sveta srušile su se na mene. Dok plačem ljubim ga u kapicu, nemoćna da bilo šta kažem i uradim. Odneše ga.

...do citanja

..se porodite carskim rezom?

Vec u osmoj nedelji trudnoce bila sam teza nekoliko kilograma, a vec ko svadbe bila sam teza jedno 15 minimum. A bio je to sedmi mesec! Elem, kako sam Vam prethodno napisala, ja igrala kolo na svadbi, skakala ceo dan, i iskoci mi neko jaje na preponi, a beba je inace bila nisko. A jbt sta je sad ovo koji djavo? Ja hodam, ono boli. Stojim, pipnem ono nesto veliko. Kad legnem em ne vidim nista od stomaka, em nista ne napipam. Aha, idem ja u bolnicu.

Odveze moj muz mene i moje jaje u urgentni. Kad su me videli brale, svi zinuli kao "iijuuu Boze, sta ce trudnica u Pokrajinskoj, ah ne, ne, vi pripadate Betaniji, mi ne zelimo da se tu petljamo, jujujujjuuu vidi je, trudna dosla ovde.." Znaci, ne verujem! Ma ne morate me ni pregledati odoh ja u Betaniju djavo vas odneo! Odem ja u Betaniju, kad oni "jaaaaaaaaoooj, pa mi ne znamo, pa nama treba hirurg, pa sto niste isli u Poookrajinsku, ajde naci cemo neku spreeemaaacicu da vas pogleda, mozda se s time suuuuusretalaaa.." ovo zadnje sam slagala skontali ste. Uglavnom, Betanija nije imala hirurga koji bi bio podoban da moje stanje dijagnostikuje. I tako ja odem u Vojnu bolnicu! Zamislite! Ja tamo, primio me neki fin doktorsito i kaze ''Vi kanda imate bruh. Posto ste jedan vec operisali zakljucujem da Vam je slab donji trbusni zid. Napisacu to u izvestaju koji cete dati svom doktoru u Betaniji". A super, sta sad? Em imam 20-ak kilograma vise, em sam trudna, em me boli kad hodam, a mislim, sta cu na porodjaju? Zamisli ja se porodim, i od napona mi se uklesti taj bruh, pa da ne mogu dete da podignem?

Moj bruh je rastao sa rastom bebe. Doktori su se ipak odlucili za carski rez. A to je tek posebna prica, priprema, milion igala, pregleda, skidanje u hodniku zelena operaciona sala, cujes ovaj ostri noz, ja kao '' juu 'ocete me prvo uspavati il'.."boli k'o djavo. Crnom neprijatelju ne bih ga preporucila. Ali bilo je tako najbolje, i za mene i za moje sunce malo koje sam rodila. On i ja prosli smo svasta, a oboje smo tako mladi :) o tome u iducem obracanju dragi moji pratioci.

Do citanja!

P.S. Nakon porodjaja jaje je nestalo, i nikada ga vise nisam videla.

...

- izasla sam par puta
- smejem se
- zezam se
- nosim vedre boje
- cini se da je bolje
- da je sve ok. Izlazila sam. A da li sam zaboravila? Ne.

Boli stomak. Osetili ste kad onaj grc u stomaku? Onaj, kada ti se od zeluca na dole ceo trbuh ukoci, kao da ga kakve nevidljive ruke zavrcu, uvrcu, ne daju ti da predahnes? Kada ti uz njega zadrhti usna a oko kao slabcina pocne da curi? I ti udahnes, ali nemas mesta za vazduh? Tuga prokleta. To je to.

Kako zaboraviti?

Rodila sam se u julu. Mama i tata imali su sina, mog 3 god starijeg brata, i sada su, u vrelini julskog dana ocekivali Bogdana. Kad ono, ja! Oni u cudu, i ja sam verovatno u cudu bila samo se ne secam.

Deda me nije voleo.
Bila sam mala, crna devojcica, cesto me je zvao Mileva, ponekad Margita. Nije me voleo kad sam se rodila, dok me nije uzeo u narucje. I otad je mene moj deda cuvao. Svih petoro nas. Meni je moj deda svako jutro oblacio hulahopke naopako: dve crte napred, jedna nazad. I stipao po nogama kad je pokusavao da ih navuce svojim ogromnim sakama. Vozio me zelenim Tomosom u video klub po kasetu kad sam bila bolesna. Branio me od mame kad je htela da me tuce. Kupio mi kisobran na tufne. Za svaki rodjendan donosio nam je po jedno malo jare u kucu, na opste (ne)odusevljenje mame i strine. Vodio nas na dolmu da cuvamo koze. Iz baste nam je donosio povrce. Svako jutro vruc hleb, kifle i jogurt. Moj je deda cuvao moje dete. Onako brizno, kako niko nije. Telefon mog dede jos je u mom imeniku. Nije proslo puno, a deluje kao vecnost.

Moj je deda operisao kataraktu. Odusevljen sto je "progledao" nagovorio je mene i mog mladjeg burazera da ga vodimo na kontrolu, a da usput i mi proverimo dioptriju. Mali dosao kuci u sest, mi krecemo u pola osam, ovaj jos pijan, ne zna gde je levo. Jos je u ambulanti zaspao naslonjen na tudjeg dedu (nije video jer su nam sirili zenice). I hrkao u hodniku. I posle nas je deda preveo preko semafora, takve s rasirenim zenicama.
Moj je deda lezao u Kamenici. Imao je vodu u plucima. Bio je tamo 9 dana, i silno se zabavljao. Mnoge je zemljake onde upoznao. I doktorku Nadu je zavoleo. A oni u cudu sta on uopste trazi u bolnici.
Deda je bio jak. Do juce se sa malim natezao prstima, ne znam tacan termin za tu rabotu, nesto slicno krbanju ali koristis samo kaziprst i srednji prst stisnut u pesnicu. I pobedjivao je.
Deda je voleo da radi. Traktor, njiva, asov, basta, nije bilo alatke koju nije znao da koristi ni zemlje koju nije znao da obradjuje. I sve mu je radjalo.
Deda je sagradio dve kuce, ogromne! I veliku avliju naseg detinjstva. On nas je podigao, on je od nas napravio bolje ljude. Naucio nas je svemu, samo nije rekao kako preboleti.

Ne zaboravljam.
Ne zaboravljam jer bicu osiromasena.

Ako imate dedu i babu, zagrlite ih. Kazite im nesto lepo. Jer nema reci koje mogu opisati osecaj kad ih izgubite.

Deda je bio veliki covek. Zelim svima da u zivotu naidju na jednog takvog.

..pojma nemate sta je pisac hteo da kaze!

Kuma me zove juce. Inace, ja imam doosta kumova tako da ce se oni sami prepoznati. '' 'de si spisateljice? Super je ali ja ne bih mogla tako javno da pisem o sebi". Kumu moju volim, obozavam, ona mi je k'o sestra. Zasto sam ovo napisala? Prvo, nista od navedenog ne moze niti je pisano sa namerom da bilo koga kompromituje. Drugo, da li medju vama postoji ijedna zena koja nije prosla kroz slicne situacije? Trece, ljudi stvari cuvaju u sebi, i pate. Evo za te iste, znajte da niste sami. Tako je to u zivotu, ima i lepog i ruznog. I sav taj stres utice na nas, pogotovo na trudnice.

Sta iz ovoga mozemo nauciti?
Beba u stomaku sve oseca. Uznemirena majka jednako je uznemirena beba.Tuzna trudnica svojom tugom utice na bebu, i njena beba, kad se rodi, sklona je cestom placu, razdrazljivosti, cudljivosti. Vidite? Isto kao i majka dok je nosila. Naravno, sve to ima veze sa genetikom, kakvi su otac i majka karakterno, pa onda svi njihovi blizi i dalji rodjaci. Ista stvar dogadja se u periodu dojenja. Beba kroz mleko oseti sve majcine promene raspolozenja, i to se odrazava na nju. Magnezijum ima umirujuce dejstvo a posebno je dobar i za probavu i protiv grceva. Meni su pomogle sumece tablete, i u nekim situacijama sam ih koristila da bih lakse zaspala jer su me opijale, iako inace nisam sklona upotrebi ikakvih lekova.
Kako pomoci trudnici u ovakvim situacijama?
Saslusati je, ne protivreciti joj. Na smrtni slucaj ne mozemo uticati, ali u procesu tugovanja mozemo. Nemojte nikad zaboraviti da je to prosla, saosecajte, pokusajte da joj skrenete misli. U drugim situacijama na koje mozete da uticete, povedite racuna da je pitate za misljenje, ako je u pitanju nesto sto se tice i nje, a ne samo vas. I pobogu, dajte zeni da jede :) Tako je mene moj muz smirivao, to mu je uvek proslo, na stranu to sto je on vrhunski kuvar, ali o tome u nekom drugom postu.

Do citanja!

imas stresnu trudnocu 3

Imala sam jako, jako lepo detinjstvo. Tata i stric ostali su u mestu u kom su i odrasli, tako da smo se mi, deca, svaki dan zajedno igrali do besvesti! Moj mladji brat i ja bili smo ekipa, i mi nismo zeleli da idemo u zabaviste. Tj taj mali glavonja kaze da nece, i njega ne vode, a ja jadna moram da idem? E pa necu kad nece ni on :) Imali smo ko da nas cuva dok su nam roditelji na poslu. Imali smo njih: babu i dedu (tatine).
Deda je bio opasan! O Bogo moj! Mi se igramo i gledamo svoja posla, citava ulica je zakrcena od dece, igra se "policajaca i lopova", svi trce, guraju se, otimaju, kad odjednom iznad glava prolece stap, batina, sta 'oces. Sta je deda imao pri ruci. ''Sikter!" "Kapija!" "Bezi ide dedaaa!!" To se deda salio, kontam.
Onaj moj mali brat gore naveden, e taj me je uvek uvaljivao u probleme. Jednog dana on je odlucio da izvadi stranicu od traktora (citaj: veliku debelu drvenu palicu) i da sa istom vitla u krug. Ja dolazim, vidim on crce od smeha, vrti se, vrti, i ja da pridjem kad palica, nicim izazvana, zavrsi meni u ustima! Pukla me tako da mi je zub mlecni ispao, i nikada nije izrastao kako treba. Rezime: ja placem, on se smeje, baba me umlatila. E zivote! Uvek je posle lagala i rekla da me nije tukla jako, samo me pljusnula kao opomenu da ubuduce pazim sta radim. Tukla me je baba jos mnooogo puta, sve zbog onog zvekana, i ni slutila nisam tada da ce ona biti moj najveci prijatelj.
Moja baba bila je vrlo za**bana zena. Npr. cica zima napolju, ona zove kaze ''ajde dodji da mi operes zavese'' Nikakav problem kontam, samo ih malo provucem kroz vodu i omeksivac pa ih okacim kad se iscede. "Da, ali u 'ladnoj vodi, da se ne izguzva!" , kaze ona i okrece slavinu skroz na hladno. "Ili radi kako ti ja kazem il' nemoj nikako!" I tako, eto ti mene, nad kadom trljam zavesu, voda 'ladna, ruke trnu, zubi cvokocu, baba stoji iznad mene sa stapom u ruci-nadgleda, dodje deda i ugasi svetlo da ne trosimo struju.
Baba je operisala srce. Ja je vodila. U stvari, od kad sam polozila sa 18.god, bila sam dezurni medicinski radnik za celo dvoriste: baba, bakica, deda, strina, cicko, mama, tata, brat, deca.....Posle operacije brinula sam o njenim lekovima, kontrolama, trombotestu. Znale smo stoput da krenemo u Kamenicu preko Miseluka i da se zapricamo i da promasimo skretanje i odemo u Novi Sad. Onda ja njoj kazem, evo baba, vidi Strand, vodim te u razgledanje, a ona crce od smeha, samo vidis kako joj stomak odskace, sirok osmeh i te oci sjajne koje su tako volele zivot. Imala je ona problema i sa venama, nema sta nismo radili i probali, kupovali, donosili, mazali..Obozavala je zivot, bila je borac kakvog nigde nema, na sve je bila spremna da pokusa da se spasi ali svi su nasi pokusaji imali vrlo male rezultate. Najgore stanje bilo je dok sam ja bila u 8.mesecu trudnoce, odmah nakon moje svadbe i svadbe moga brata (u razmaku od mesec dana ja se udala, brat se ozenio).
Stanje nogu se pogorsalo, i uspeli smo da je ubacimo u bolnicu da lezi, kako bi bila pod stalnim nadzorom, kako bi joj redovno sanirali rane, kako bi joj pomogli. I jesu, ali srce je bilo slabo. Iz Pokrajinske bila je prebacena u Kamenicu i tu se upokojila.
Poslednji put kad sam je videla stavila sam njenu ruku na svoj stomak, i moja beba je sutnula u ruku a ona se smejala. Svi su bili ljuti na mene jer trudnica ne treba da ide po bolnicama. "Lepo se slazi sa svima" rekla je. Otisla sam i ni slutila nisam da je to bio oprostaj.
Nisam to nikad posteno ''podnela''. Ne podnosim ni sad tu cinjenicu da je nema.

Do citanja.

...imas stresnu trudnocu 2

I tako, ja trudna vec nekoliko meseci. Razgojila se u startu k'o sumo rvac. Sto bi rekla moja kuma, ''razranila se'',haha.
Ovaj moj momak jos pod utiskom, sav zbunjen i blesav, ne znam ni sta misli, samo znam da svadbu ne spominje! Ma kakvi, nit' svadbu, nit' prsten, Boze ti sacuvaj. Pa necu valjda da se porodim bez svadbe? Pa na sta bi to licilo! Em debela, em neudata, jadna ja :)
I tako ja sedim i razmisljam o tome sta cu jesti kad evo ti njega: ulazi u sobu, pazljivo prilazi, lagano klekne, vadi kutijicu iz dzepa, i nesto govori, ne cujem sta, mislim ne zato sto govori tiho ili nerazgovetno, vec ne cujem od emocija koje su usle zajedno sa njim, zagrlile nas oberucke i stegle oko vrata. On govori, ja ne cujem, ne vidim, nesto mi smeta ocima. Suze liju. ''Da,hocu'' govorim.

Bas lepo, eto nama svadbe! Zakazali za Svetu Petku, imam par meseci da se pripremim, a nemam pojma odakle da krenem! Ljuta sam jako, jer sam ogromna, jer me u salonima vencanica gledaju k'o nasukalog kita, ljuta sam sto trenutno mogu da stanem u nekoliko prosecnih vencanica, a u koju cu stati za par meseci? A gde cemo se vencati? U kojoj crkvi? U kojoj sali? Kakve cemo pozivnice? A burme? A kumovi? A zvanice? A raspored sedenja?? A stacu ja jesti danas, jako sam glaaaadnaaa??
Hormoni pice sve u sesnaest, nista mi nije po volji! Proklet bio kad me nisi ozenio dok sam bila zgodna! Kad sam mogla da igram, i nosim "sirenu" vencanicu i izdrzim sve bez deteta u stomaku!

I onda pocinje citava tarapana, moji, njegovi, tvoji, njihovi, ovaj hoce ovamo, onaj vice onamo, svi ''se pitaju'' sem nas.."sala, crkva, pa i gosti, nista nije vasa odluka, pa ko ste vi, vi se samo vencavate, zna se kako se to radi i ko se tu pita..."uzas! Svaki dan rat. Prvo, trudna sam, bebica pliva, skace i udara, noge oticu, gladna sam i spava mi se, dan mi je prekratak..Drugo, desava se masovni upad nezeljenih misljenja u nas medjusobni dogovor, od odela, burmi, vencanice, kicenja torte do crkve i sale i spiska.
Stres za stresom dovodi nas do naseg datuma. Kontam, ni ne ide mi se. A ni njemu jadnom. Garant cemo se smoriti, ionako smo umorni od borbe sa vetrenjacama. Nasi ljudi, dragi ljudi, muzika, opera, zurka, trubaci, bilo je savrseno! Igranjem do ponoci sebi uzrokujem mirovanje do kraja trudnoce i bruh na preponi, sto me dovelo do carskog reza, ali ne marim. Kolo rules :) Vredelo je!

Do citanja!

...imas stresnu trudnocu 1

Kako sam i opisala u prethodnoj objavi, u 27.godini saznajem da sam trudna 8 nedelja. Nenadano, iako mi je toliko i kasnila menstruacija, zivela sam kod momka, nismo se pazili i zeleli smo to (!?)

Imam majku i oca, i rodjenog brata. Sa nama u kuci zivela je mamina majka, moja draga Bakica. Ona i deda Boba izbegli su devedesetih iz Bosanske Krupe. O kako su oni bili dobri ljudi! Tihi, vredni, mrava nisu zgazili. Dosli su, kao i mnogi, bez icega, i hvala Bogu na tom mom tati koji je hteo i mogao da im pruzi krov nad glavom, kupi im vikendicu u naselju u blizini nase kuce gde su imali jednu kozu da se o njoj brinu i da imaju uvek svezeg mleka. Ziveli su tamo par godina, do jedne zime kad je deda umro. Imao je sedamdesetak godina, bio je sicusan i dovitljiv dedica, ali je bio i, sto bi se reklo, metiljav. Uvek ga je sve bolelo, i kukao je sirot, i to jutro je kroz sneg posao do kapije kad je pao. Izliv krvi na mozak. Bakica ostade sama, i nedugo potom dolazi kod nas da zivi.

O kako smo se nas dve druzile! Ona je kuvala, budila me, kuvala mi kafu. Duugo je znala da sedi sa mnom i da me slusa dok ucim. Ja kao procitam pa joj objasnim, a ona kaze ajde ponovo. Ja ponovim, a ona pita ''Jesi l' Duska saplavala?" Savladala. Jesam bakice, ajde da pijemo kafu.

Bakica se duuugo borila sa tugom za zavicajem, za dedom, bolovima u kostima, operisala je zuc, a svo to vreme mama i ja smo bile glavne i odgovorne za njeno zdravlje, preglede, lekove i sve ostalo. I tako je, jednog dana, Bakicu jako zaboleo stomak, nije mogla da izdrzi. "Ne brini nista, vozim te odmah, idem po kljuc, mama spakuj se, krecemo". Stizemo u Hitnu, milion brzih pregleda, doktori konstatuju zamrsenje creva. Pomazem joj nakon tri-cetiri neuspesna klistira da ode u toalet. Ona place sirota, boli je, al ipak se nasmejala par puta, jer ja sam se i dalje segacila, samo da joj skrenem misli sa bola. "Bakice, moras na operaciju, ne brini, bice sve u redu. Bicu tu kad se probudis. Bice ti lakse, i nece te boleti, vidimo se sutra.."govorim joj dok joj skidam maramu sa glave, i snalice iz kose..ostaje za nama kao uplaseno dete, sedeci na krevetu dok joj noge vise, u bolnickoj spavacici, tako sama i ogoljena, sa tugom u ocima.
Nije prezivela. Lekari su konstatovali tumor na debelom crevu kada su je otvorili. Nije dozivela da joj kazem da sam trudna, i ja sam saznala tek mesec dana kasnije.

Do citanja.

...saznas da si trudna?

I eto mene, imam 27 godina, vracam se uzurbano sa posla, i u automobilu pojacavam neku pesmu sa radija. Dan je vreo, po asfaltu se podize belicasti veo, grad pust, svi otisli na kupanje. Bio je to juli mesec.
Nervozna sam. Momak mi je na Dunavu, i zove me da dodjem, ali ja ne volim Dunav, iako sam na istom odrasla, kupala se u rukavcu sa vrucom vodom, zabama i zmijama..fuj,kako sam mogla uopste da udjem u tu umuljanu vodu. Elem, ne zelim ja na Dunav, ja zelim na bazen, ali svi su vec negde otisli, i nemam koga da pozovem. Setim se, ajde da nazovem mamu. ''Halo mama gde si?''"Ej cao sine, evo tata i ja na nekom jezeru blizu grada 'ajde dodji ovamo malo da se zezamo..""Ma sta cu ja na jezeru kad se tu ne mozes ni okupati k'o covek, hocu na bazen da skacem i plivam i pravim bombe...i sta cu sa vama penzosima""E pa ne moras, onda budi sama kod kuce" Tu-tu.
Nervoza ogromna, nikako stici do kuce, vrucina nesnosna, klima slabo hladi...a usput, kasni mi menstruacija, i to dooobrih dva meseca. Dobicu uskoro, nije prvi put da mi izostane. Policisticni jajnici, muka ziva! Nikad ne znas kada ces dobiti. Uzmes pakovanje ultra normal i ultra maxi ulozaka pa nosas brale dok ti se ne dogodi. Prolazim pored Univerexport-a, i kontam: hocu-necu, hocu-necu, ma idem! Udjem unutra, u apoteku. "Molim vas dajte mi najjeftiniji test za trudnocu''. Iskustvo me je naucilo da su svi ti testovi podjednako dobri, svaki ce pokazati kad je negativan nalaz. I nijedan nece pogresiti ukoliko je rezultat pozitivan. Ulazim u kucu, pravac toalet. Kad cu vec jednom dobiti, toliko sam nervozna da ujedam! Vruce mi je, kafa mi se ne pije, a cigarete palim samo iz glupe navike da nesto prevrcem po prstima, uopste mi ne prijaju ovih dana. Glupo pakovanje nikako da se otvori. Treba mi casica, nisam je kupila. Oooo sudbino prokleta! Nema veze, piskicu na stapic. Valjda ce biti dovoljan uzorak. Eee sad da pricekam da vidim jednu crtu pa mozda i odem kod ovog mog alasa na Dunav...Jedna crtica, druuuuga crticaaaaaa ajajajajaaaaaaajjjjjjj ja trudna ko zmaj (sto bi rekla moja kuma)!! Kuku lele, sta cu sad? Potpuno i totalno neocekivano nesto u meni postoji! Ustajem da potrcim napolje po telefon, ali noge mi se zaplicu u gacice..sta je ovo mislim se, kad vidim da ih nisam ni navukla. Trcim bez daha do sobe, do koje ima dva i po metra, izvrcem torbu, ono sve ispada, od pudera i sjaja za usne, novcanika, flasice s vodom, snale, kljuceva, pincete, cetke za kosu, para najlonskih carapa da mi se nadju, nigde telefona nema! Bauljam po sobi, okrecem se levo-desno, eno ga na krevetu. Ne mogu da ga otkljucam, glupi touchscreen, j...o ga ko ga izmislio, stiskam po pet puta sve se otvara sto ne treba...sedi smiri se, ajde polako. Sad cu mu javiti, doci ce po mene, usput ce mi kupiti jos jedan test, i bensedin, i toblerone, za smirenje...zvoni "Halo jbt ja sam trudna!" "(tisina..........) Ssssstvarno? Bas lepo. Aj nazvacu te" tu-tu-tu. Zvao me posle dva sata. Dotad je plakao na brodicu. A ekipa ga gledala i smejala se, posle su mi pricali..Dosao je kuci uvece u deset, jer je slavio ceo dan, a i od tad slavi svaki dan. A ja, ja sam otisla do ginekologa gde mi je potvrdjena trudnoca od 8 nedelja. Kaze doktor "Fantasticno! Imamo srcani rad! Cestitam!" Ajaoj, kakav rad doktore crni, jeste vi to pogresili..Eto kako sam sebe covek moze da iznenadi! Zelis to, ne cuvas se, sve je u redu, zelite to oboje, i ja opet sva iznenadjena, k'o da sam NLO videla...Istog momenta sve se u meni promenilo, imala sam utisak kao da odavno znam da je moj sin zacet i da raste u maminom stomaku. I narastao je,ali o njemu i svemu drugom prilikom!

Do citanja!